Student

Шта би било?

Ти изнвнадни кишни поподневи, кад изгледа да сунце никад више неће да се врати, људи особито поштују та своја четири зида стан што се зове. Па и ја, осетих ту радост када се нађох између своја четири гола зида и кад киша гцреста де да удара у скупоцена ста кла мојих нових наочара. Изгледа да људи као и кокошке, нека ки људи одросте због ове компарације, нарочито воле да се шћућуре, и то не само они заљубљени, зато јер смо сви довољно слаби да би зажеле ли да неком припадамо, да би зажелели шаке, макар уличних осмеха, да би зажелели очима топлине да пресипамо. За сваког човека на улици, макар по један шешир се скида, макар по једна рука пружа. Па кад је већ тако, а добро је што је тако, пустићемо наравно људе да се збијају, да буду каткад и слаби, сентимантални и да бригу своју дају својим двојницима. Хтедох наиме да ово право извојујем и за Себе, али ето тај мој саживотник, коме бих ја да причам јер сам сам и чини ми се да никад више нећу бити весео, безбрижно хрче. Јер о« мора „мало послв ручка да прилегне“. Криво ми је на њега, на његову безбрижност, на његову рационалност, на његову чвl>стину. Зидови су немилостиво хладни, неотесани груби орман лено ћути. Осстио сам за тренутак невероватну брзину времена и видео себе у олуји, како кроз облаке лебдим чврсто стиснувши дрипсу великог земљиног кишсбрана. Постао сам за тренутак свестан да би била велика несрећа када би неко некаквим пилулама учинио човека бесмртним. Јер то би био последњи дан еволуције духсвнога у ономе што се зове човек. Шта би заправо било пожртвовање када не би било смрти? Каквог би смисла имао патриотизам? Где би уошпте био извор емоцији, вери, правом тр-енутку, дужности? Шта би у оној крајњој консеквенпи развојног савршенства света угрожавало човека? Имплиците дакле признајем да је неопходан осећај такве природе. То

шта више признајем за инстинкт човекове природе. Сама чињеница егзистирања човека укључује у себе тај моменат. Без њега, могућа је егзистекција нечега што би само, по спољној фактури личило на човека, али то не би био он. Треба подвучи да се овде не ради ни о каквој реалној физичкој угрожености, ни о каквој реалној смрти. Ради се о могућности, о алторнативм, Духовно Је, наимв неминсвни корелат могућно

сти смрти. Животу је нужна алтернатива. Хоћу заправо да испитам вредност питања шта би било... да је билоl, Ово коњуктивно питање, потсвест, која је управо сеизмограф угрожености о којој је реч, перманентно поставља свеети. Онс> је при сутно у свакој започетој и оствареној акцији. На његовим крилима сви помало лете; са његових рамена сујетни дечаци пуштају папирнате змајеве који, зауларени невидљивим концима чије је стециште у дечачким длаковима, раздиру небо уз гтоаскапи смех њихових госттодара. Тај коњуктив' је пови рефлеке мисаоног бића на нсгтозиати свет. Он сугепиоа доаматичност живота ггве његове драматичне реализзције; ттредочава вредност успеха пред могућом катастпофом. Ипак оно Је доступно и

довољно фантазији једнот берача памука и фантазаји једнога Пруста. Језовитост. могућности које из питања прсс-Јзилазе чпне, његову позитивну супротност, синокс-гмом лепе будућности. С друте стране питање у целики се јавља као прBti корак ка црационалном. Осећајући се немоћним пред силесијама алтернати ва тога питања не хтедоше му свесии људл признати реалитет. Али нехотице, по чињући да реализује ње-

гову псузитивну страну, човек му је признао дужну моћ. То питаље је онај беспре компромисни императив ко jbj разголићује да би задовољио човекову радозналост. Његова, са становишта оцењивача, негативна могућност, омогућује то што људи називају срећом. Јер када човек не би био свестан мргућности пораза не би могао ценити вредност победе. Оно емитује немир из кога се рађа осећај живота, Његове димензије дозвољавају људској фантазији да заборави објективне временске застоје. Дакле захваљујући ономе што оно садрлси у себи. могу, напр. за једног ловца бисера, данц претстављати године. Да ли је оно онда, ако се то уопште вреди питати, конструктивно. Оно не реализује, шта ви ше реализовано је његова супротност. Оно одводи од практичног, непосредног за вршавања ствари. На први потлед изгледа као да оно пркоси човеку, као да же- . ли да га уплаши, преДочавајући му све нове и ноае могућности, указујући му на бесконачно много путева. Чини се као да се тиме жели онемогућити човеку супериорност за којом чезне сваки организам. Али то се тако само чиии. Наравно да би се мотло летети нису довољна само крила, јер једна вртоглавица, збот висине и од крила неће више ништа остатм. Онај радозналац који на крила овог змаја одлети у претпостављено мора бити вичан, јер то паггирнато чудо је крило првих а џелат ггросечних. После свега може се Једноставно рећи да тамо где фантазија не потопи вољу и моћ акције, питање је делотворно. Било би се интересантно упитати о чему се баш ово питање издва)а од осталих. Јесте. Оно се издваја. Његова природа је управо так Ва да оно, за разлику од осталих, значи више иего сам одговор на њега. Оно . нас поставља увек поново на почетак, лебди над нама као стална опомена и тиме садашњост ставља пол критеријум будућности. Још само да поменем у целости Квинтилијаново питање *оје }’е у подтексту читавот овог размишљања. „Шта би било са човеком, да су се људи још у давнгтги огражгчили на оно што су знали?

Прича награђена другом наградом на нашем конкурсу

Сељак је на вриЈеме избјетао ударац... Beh је трчао уз ријеку. Дјевојка је стајала пренеражена. Вуле се орсренуо и пошао. Као да није ишао својим ногама. Клатио се као рањеник. Клала га је мисао о казни... „Заслужујем смрт и ништа друго! Вратићу се. Нека ме казне. У наредби ће писати; покушао је... и кажњава се смрћу, Неће нико знати да сам је хтио пуштити. Нико.“ Вуле се враћао путем којим је и бјежао. У мислима је стално упоређивао себе и сељака. Био је много уморан; чак уплашен. Бојао се шумова, шибља ... Сјенке младих топола сјекле су га час по грудима, час по трбуху. Није се од њих бранио. Beh је стигао испред чете. Застао је. Чета је била смјештена у густом врбљаку поред саме ријеке. Стражар се кретао између врбовог шибља. Буле се дошуњао до њега. На стражи је био Јаков. Одмах га је познао: висок и кратка пушка. Сјети се како су га другови звали „Дугајлија са крачицом" и хтједе да се засмије. Не насмија се. Опет мисао о сјутрашњој казни... Зар мене? Па боље да ја пуцам. Па о чему ја то говорим? Смрт... Ха ... Ха! Уплашио сам се смрти! Не бојим се! Чујете ли: „Не бојим се!“. Последње ријечи изговори гласно. Стражар га чу. „Ко је?“ „Ја сам Јакове! , А Вуле... Боље прилегни. Одмори се. ’’слушај Јакове! У мом селу причају како су сељаци давно убили једног човјека што их је стално поткрадао. Кад после: а оно ђаво крао! После су жалили човјека... Ха... ха... ха... ха. Помисли: „Убили па жале! Ха ... ха ... ха! „Шта ти то? о Ђаволу? луд си. Одмори се. ’ Ха, ха, ха! Жале... А, ако ја пуцам?... Ја брате, нијесам кукавица! Ево видиш пиштољ, уперим ra у челу и кврц: оде Вуле. Пуцањ одјекну. Изненађени Јаков притрча к Вулу. Био је мртав. Ујутро су га закопали. Чета је крецула даље, кретала се лагано кроз ситно врбово шибље. Шуме тополе и ријеке...

Жарко ЈОВАНОВИЋ

abc

Od » Glorije « do promašaja

V prvom broju »Mladostl« obJavio Je Milenko Misailović Cia□ak »Od Lcde do Giorije«. Misailovlć je novo ime naše dramske književnosti. Poznat Je kao pisac drame »Sutra Je opet dan« i kao Jedan ođ najboljih poznavalaca dramaturgije među mladima. Tim više Je čudnovato da Je baš on ustvrdio »Jaku psihološko-idejnu koheziju« između Krležine »Lede« 1 »Glorijc« Kanka Marlnkovića. Ne upuštajući se u to koliko je srcćno i precizno nađcna reć koja Je imala da u uvodu odredi odnos između pomenute dve drame (kohezija izmcđu dva Шеrarna teksta), pdušaćemo da oborimu tvrdhju da se radi »o paralelnosti 1 podudarnostl stvaralačkog postupka« u »Ledi« I »Glorijl«. Pod velom dramaturške negacijo 1 njene prlmene u ovlm dramama po Misailovlću i Krleža 1 Marinković skldaiu maske sa ndrcdcnili sredina: Krlcža „ва plemcnitih lik va koji su u svojoj dckadenciji dsopcli upravo đu komićnog, Marinkovića skida masku sa katolićke crkve koja Je prema onome fito rndi 1 npsnrđna i komićna“ Misaiiovlć osvetljava dokazima koji nisu ćudni i neprihvatljivi, kako on prctpostavlja. već brzoplćti, povrfini, neosnovani 1 nnsiln izvođeni. Ako Je kođ Krleže skidanje maski sa zagrcbaćkih purgera snobova, dosledno I nedvosmlsleno, za Marinkovića se ne bi moglo rećl (izuzev naprećac, namerno) da Je njegovoj »Glorijl« bio cilj da raskrinka savremenu crkvu 1 da osvetli njenu apsurdnost 1 deplaslranost. »Glorija« nije drama sa taćno određenim koordinatama soclJalnog milljea, u njoj su Ибпоsti daleko od dobro određene socijalnc uslovljenostl. Radl 11 se tu o IJudima, njihovlm suđbinnma, uglavnom nesrećnlm sudbinama, i o „dcmnskiranju tipićno licemerne sređlne« nlje naroćlto teško pogodltl ako se drama proćita pažljlvo I bez unapred utvrđenlh postavkl (nastalih sluća'nim opažajem od koga »može da izađe dobar esej«). Јсг Je sasvim oćevlđno da se u »Glorijl« radl Jcdino o razllCltlm sredinama. Sa Jeđne strane clrkus, dortlr sa opasnošću 1 mirisom smrtl, avantura par ekselans, a ea drnge crkva, all ne kao licemerna sredina, nego kao sredlna koja će od cirkusantkinje pokušati da napravl kip madonc. Svejeđno kakva sredina, all Je crkva blla zgodna zato Što Je u njoj uverljlva Jedna tnkva mogućnost da *• od ćoveka stvorl neosetljlvl žlvl spomehik madoni. Bilo .1« mnogo prohltaćnijc da Je Misallović oprobao da svoju tezu dokaže na llku I)on Јета, Jedinog Izgubljenog 1 demasklranog lika u crkvenoj sredlnl, ali ne baš zbog svoje liccmernosti. Рге će hltl da је autor Imao mnogo tugc za ovog svog Junaka nego neke uverenosti 1 snage da mu se podsmehne. Neke osnovice Marlnkovlćeve proze Misallović zanemaruje. A vrlo Je dećaćkl ako se previde važne strane jednoga plsca, 1 donose zakljućci od oka: »Oh* drame nemalu perspektlvnih završetaka lako 1 Jedan i drugl dozvoljavaju razvoj radnie«(l). Podudarnost i sllćnost »Lede« 1 »Glorije« nlje uoćljlva za svakoga, јег je »snaga Jeđnog bitnog svojstva Krležlne dramaturgije dramska poetiCnost, kod Marinkovlća, nprkos njegovoj vlsoko literamoj reCenlCkol konstrukcljl, ncdovoljno Je razvljena, upravo prlmetno otsutna«. I ovo treba dokazati, to je ostavljcno za drugl put, saCekajmo! Z.

Novosti među mladim umetnicima

Ovih dana pojaviće se nekoliko knjiga od pisaca naše najmlađe generacije. Blažo Sćepanović, student Filozofskog fakulteta, pojaviće se uskoro sa svojom prvom zbirkom »Lobanja u travi« u izdanju Narodne knjige na Cetinju. Ovaj mladi pesnik predao je Izdavaćkom preduzeću »Nolit« svoju drugu zbirku pesama pod naslovom »Na ivici zemlje zmija«. U izdanju »Nolita« izaći će kroz nekoliko dana zbirka pesama Velimira Lukića »Leto« i roman Svetlane Velmar-Janković »Ožiljak«. Oče kuje se takođe I zbirka pesama Laze Lazića »Intime«. Izdavaćko preduzeće »Omladina« već duže vremena najavljuje novo kolo svoje biblioteke »Alfa«. Umetnićki savet pređuzeća još nije definitivno odlućio koje će knjige izaći do kraja ove godine. Najverovatnije da će se među ovim knjigama pojaviti I zbirka pesama Vuka Krnjevića koja u ovom ргеduzeću čeka već godinu dana.

pro et contra

»Mati«

režija

Vlark Donsko

Velika Ijjubitelj i poznavalac Maksima Gorkog, Mark Donskoj, posle veoma uspele trilogije Detanjstvo, Među Ijudima i Moji univerziteti preneo je na fdlm i гошап »Mati«. Bilo je veoma smelo posle čuvenog filma Vsevolda Pudovkina »Mati«, prenositi taj roman još jednom na platno. Pudovkinov film je odavno ušao među klasike sovjetske kinematografije kao izvanredno delo, d tesko je zamislitd nekoga ko bi snimio film, ako ne bolji a ono bar jednakih kvaliteta. Zato se upoređenje neminovno nameće. Pudovkin je hteo da donese studiiju jedne žene, majke, nošene vihorom događaja u jednom nemimom vremenu, jednu pnosečnu rusku ženu kakvih je bilo na hiljade u carskoj Rusiji. Njegovom filmskom osećanju nije odgovordla širina Gorkovog romana i zato je izbacio Iz njega sve što je smetalo da se dobije drama koja na fdlmu traje samo nešto više od jednog sata, ali neobično dntenzivno doživljavanje, sa klasićnim zakonima dramaturgije, izražena kristalno jasnim filmskim jezikom. Магк Donskoj je talentovani reditelj, njegovo »Detinjstvo« je možda istđ toliko veliko коИко i Pudovkinova Mati; zatim. on je raspolagao daleko savršenijim tehnićkim sredstvima, on je čak snimio fllm u koloru, pa ipak sudbin.u Nilovne prisnije smo doživeld u Pudovkinovom filmu. Donskoj je napravio režiski briljaotan film, glumaćki na visokom nivou, samo njegova bojazan da ne otstupi od romana dovela ga je đo istdh slabosti kao i Gorkog, naročito na onim mestima gđe tendencija potiskuje sve ostaio. Da je Donoskoj velikd majstor filmske umetnosti, uverio nas je već u početnim scenama svoga filma. On sa lakoćcm pravi atmosferu, uvek nađe detalje koji punim svetlom obasjavaju njegove junake, nijedne suvišne scene, radnja teče spontano, potpomognuta bravuroznom kamerom. Oseća se težak vazduh, koji ispunjava stan radnika Vlasova. Donskoj je veliki kađa slika taj život i Ijude pune životinjskih nagona, to blato po kome Ijudi gaze do kolena. Isto je toliko veliki kada donosd širinu i psrostranstvo ruske zemlje, pun lirike u simboličnoj sceni sa dečakom i golubovima. Veldka tragetkdnja ruskog filma Vera Магескаја igra majku Nilovnu tako da joj verujemo uvek, u svakoj sceni, i rahvaljujući njoj razvojna linija u psihologiji Gorkove junakinje postaje jasna i opravdana. Vera Maгескаја ima dobre, veoma blage oči, takve oči imaju sve majke na svetu.

»Prozor u dvorištu«

režlja

Alfred Hičkok

Alfred Hi6kok је za film ono žto je Agata Krieti u llteraturi: nenadma&nl tvorac kriminalne sadržine, u tlmu poznate pod Imenom »triler«. Hičkok u početku pušta gledaoca da mirno posmatra radnju, a onda ga sye v yiše uvlačl u događaje, gledalac postaje živi akter fdlma sve do jeđnog momenta (a takav momenat je u syakom njegovom filmu) kad mu se kosa podiže na glatfi. U ovom filmu to je onaj momenat kada se übica približava Jedinom svedoku svoga zločina da ga übije. Neosporno, radnja oVog filma je uzbudljiva. Da je na Hičkokovom mestu bio neki drugi veliki reditelj, možda bi napravio vel'iki film. Zar Džems Stjuart nije mogao malo češče da upravi svoj durbin u stan usedelice »Usamljeno ®rce«, u stan balerine ild kompozitora? Ali Hičkok ne bd bio Hičkok đa nije intuicijom veštog »kriminalca« osetio da se u jednom stanu sprema übistvo, a to je njegov fah. I zato, umesto jedne intimme tragedije, dobili smo kriminalni film. Da smo u pravu kada govorlmo da je to bio materijal za ođličan film, setimo se scene sa mrtvim kučetom, ali nas isto tako hrabrost dveju žena übeđuje da je to dpak samo uspeli Hičkokov »triler«. Džems Stjuart, kao 1 oblčno, dgra razumno i ležemo, a Grejs Keli je dokazala da nije uvek na visini »Oskara«.

»Dama s kamelijama«

rcžij

Džordž Cukor

Ко ne zna sudblnu Margarete Gotje, junakinje Dimesina? Citali smo o njoj i u romanu, slušald operu, a evo videli smo 1 film inspirisan njom. I uvek puno suza i uzdaha. Sentimentalnost je glavna odlika ovog Diminog romana, a taj ton prožima 1 ceo fitan koji'za nas ne bi bdo od većeg značaja đa u njemu ne igra Greta Garbo. Još jedan kuriozitet ovog filma: Robert Tajlor, koga posleratna biosikopska publlfca zna dz filmova gde je već četrdesetogodišnjak, prijatno deluje kao mladić. Steva MICIC

Uskoro: »Kade Rusel«

Ускоро ће ce у нашим биоскопи.иа приказивати француски филм „Каде РуселФилм прича о животу једног малог Француза у значајним данима Француске револуције. То је пут од пастира до генерала, преко многих гротескних ситуација у којима француски хумор достиже покаткад до ceoјих најлепших висина (потсмевпње својој историји ). У филму се појављује Дени Робен у улози Циганке и чувени комичар Бурвил.