Student

ERNST BIOH

(NASTAVAK SA !. STRANE) vica. Omladina ipak mora da izađe iz stanja koje je samo biološko. Mora da se postavi i oseća kao zastupnik i punomoćnik jedne üboge mase i da vodi njene poslove. Dakle, ne propasti u omladinskom pokretu, i biti samo omladinski dinamičan ! držati se omladinskog stila već: mora ovđe doći do jednog zastupništva, otprilike sa unutrašnjim obrazloženjem; ako to ne čine mase, moramo to mi činiti, moramo obletati i diskutovati i moramo se sami pokrenuti iz našeg posebnog društvenog stania. To nije po sebi razumljivo, i nacionalsocijalizam to pokazuje. Gebels je гекао: ko ima oraladinu. ima budućnost. Rečenica je međutim tačna i povlači za sobom više; ko ima budućnost, ima omladinu. Naravno, omladina se može zavesti. Može i skrenuti s pravog nuta. Naročito akademska omladina mora biti na oprezi nrema prebacivaniu malograđana: živite od naših grx> ševa; ne učite, ne studirate, već šetate ulicom. Ne, trebalo bi da kaže maloerađanima. uoravo zato što učimo, studiramo i što smo mladi akademci, koii hoće da nešto nauče i đa proniknu u svet, zato smo đrugog mišljenja. To što smo svoie vrerae koristili i zagledamo u mehanizam, to ie naša du/nost, zato što možemo da zagledumo bolie od vas. Zato studiramo. I ne tražite da još 'dše studirarrio! Utoliko bi biTo gore za mnoge. Problem je u tome što može doći do tog iedinstvenog uzajamnog odnosa omladine i mase. T zadatak omladine ne iscrpljuie se time đa baca jaia ili đa samo lepi papimate cedulje, ne iscrnljuje se ni time što stoii na papimatim ceduliama. Radi se o elanu, koji teži /а pojmom, da bi se tada opot sreli, da se dođe do konkretnog, objektivnog elana. USREĐ nPTTSTVA U BLAGOSTANJU IZBIJAJU REVOLUCIJE Na pitanje: đa li ie već bilo revoluciia u situaci jama gde je privredna ravnoteža donekle uspostavljena, gde u stvari teško da је bik> bede. naravno apstrahujući izuzetke, Bloh је odgoAorio: To je bilo vrlo retko. Ipak, to je danas, ovde u Evmpi ne govorim o trećem svetu čak nravilo. Usred potrošačkih dmštava, usred društava u blagostanju, izbiiaju revolucije, jer dosada isto tako kao i beda, sadrži u sebi podslrek da se sa njom raskine. Nastuna život u onadaniu, život zarastao u salo: mtina, establishment, zatvaranje. uz stabilnost sve to ne može podstaći. Taj dosadan, besadržajan život, koii se sastoji samo iz besciljne reprodukcije radne snage, to je pomanjkanje vezanosti za cilj, bolesno pomanikanje smisla koje vodi tome da se postiže jedno neljudsko stanje. Ljudi konačno ne izđržavaiu u njemu i zato hoće promenu, iako imaiu hleb svoj nasušni. čovek ne živi samo ođ hleba, to nije samo biblijska reč. Glad je verovatno normalno tle revolucije. no videli smo, ipak, da u našem vremenu to drukčije ide. A to nas uči da veoma visoko mislimo 0 čoveku. i veoma višoko naročito o mladome čoveku. Premda su siti ili u najmanju ruku ne moraju gladovati, izbija iz njih nezaidovoljstvo. »Bože, stvori mi orostor u svojim uskim gmdima«. pisao je Gete Herdem. Daklc, prostor treba da hude stvoren za nešto što hoće da leti a ne može leteti. Za uši sitih to su naravno fraze. U formulaciii, i nama ponešto zvuči veoma frazerski. Ali tu je i drugi element: ne umire se doduše za potpuno organizovan proizvodni bud/et, ne postaje se za to mučenik, ali tu je 1 poziv akademskoj omladini da razmisli o tim problemima i na taj način govori i takvim Ijuclima, koji, kao na primer naše kolege, na osnovu svog životnog položaja ne mogu uopšte ništa započeti sa ekonomsko-institucionalnim hrigama studenata. Inak, ovi tu dobro čuju kad govorimo о dosadi života i o tome da se više ne damo kljukali i uljuljkivati kulturnom industrijom i proizvodima kulturne industrije. Opijum naroda se đosta premeštao. On se sada nalazi sasvim na drugom mestu, ne kod religije gde ga je Marks našao. Ima više opijuma naroda. I te hrane čovek je slt. 0 tome se mora razmišljati. Zato neka omladina kao udama trupa mase која nedostaje, kao ilustracija, iluminacija želja, nezađovoljstva koje je tu, i kao znamenje, živi za to da se čovek rodi za nešto drugo! Ako је neko nezadovoljan, ima u sebi već cilj, ier inače ne bi bio nezadovol jan. Ako neko trči prema ogradi, već ju je preskočio, pošto prema njoj trči i ne vrti se u krugu kao miŠ.

Ja ne mislim da dam poslednju reč. Ali, mo

gu reći da zahvaljujem i gospodinu Dučkeu za razar.anje jeđnog klišea, <>ji se kod zainteresovanih krugova delimično stvorio. Culi smo, topio, ni najmanje sckLr. ’.o, široko, duboko tolerantno izlarnnie. To je, кгко mi izgleda, novi lcn i u revo'vcicnvoTiC т. pokretu. Dakle, bar ja lično vižc njih svakako će se složlti žclco bih da kažem hvala toj novoj etapi prosvečenosti, која r.s tu m-obila, Može se jedna tačka u tomc shvathi. na ; me: nejasnost, maglovitost. pomanikanje <eorije. delimično i porhanikanje u određivanju stvamosti tecritski; mogu se shvatiti. To se može desiti, ako se ооšla nevolja, od koje večina liudi pati dakle ne samo nužda nevoljnika i patnika ovog sveia i proletera (koji u svakoj krizi moraju da nlate ceh, kao što se to kod rurskih rudara več pokazalo) dakle to se može đesiti ako se ta opšta nevolja shvati kao praljudsko i aksplo| zivno onorčenie protiv poniženja i ’Teđania u f s\'etu. Osećanie obezvređenja, dakle nasleđa francuske revolucdie, sadržano je u tome. Tndi-1 tidua ne treba više, kao često na Istoku. da bude predmet kažniavanja, i ne kao na Zanadu, rnala radna snaga која se prodaje i dobija tobko novca koliko јој ie notrebno da bi se uopšte mogla produkovati. več vel’ka noiava svetlosti. To, po rnom mišlleniu. prolazi. živi dnWc u hrišćanstvu, strasna ie žeba da se artikuljše u drami, u umetnosti, to je Brehtova briga. KOD NAS JE MAGLA Pitanje: Kako sudite o onome što se dešava u n»šem studentskom pok r etu? ERNST BLOH: Na naiopštiicm planu, ono što najviše pada u oči i što nnžno predstavlia permanentnu slabost studentskog pokreta, to ; e nešto veoma značajno: veoma je malo jasno i vidliivo ili čak plastično ono za Sta se bore i čemu teže. Ono negativno je Ahdljivo. Obiekti\mo nezadovolistvo, ogorčenje i buntovništvo zbog onoera što ie dato, to je jasno. U tome se već sadrži i pozitivno. Ali, to шје irvedeno... Kod nas postoji nešto što bi moglo da se opiše jednim meteorološkim * terminom: kođ nas je magla. I to je лт!о značaino: ier magla za zamagliivanje svih stvari nripađa ideologiji trenutno vladajuće klase. Ova klasa ima nejasne ciljeve, ili pokriva svoje ciljeve nečim sasvim drugim. M,agla,. dakle, nije osobina revolucionarnog pokreta. Marks je jednom rekao: misao može đa prodre u stvarnost samo onđa, ako stvamost prodre u misao. Ali. stvamost ne ргоdire danas u misao onako, kako je to bilo u dob.a Francuske revolucije, ili kao što je to bilo u Starom Rimu, za vreme Spartaka. Danas i sama stvamost sadrži nejasnoču u tendencjji i latenciji. Tendenciia je te*nia koja nastaie kada se neko izvršenje snre x i silom. Latenoiia je utonijska sadržina u ko ; ni se nalazi potlačeni koii lecritimiše i supstarrira tenđenciju. Obe, i tendencija i latencria. nab.ze se u samoi stvarnosti, u nekom međustaniu. u kojom stairo ne prolazi, a novo ne nastaje, upravo u onom stanju u kojem se mi danas nalazimo, u stanju nedonesenosti, ц kojem je društvo bremeniito, ali je novo društvo nedoneseno, i to nedoneseno na jedan osobit način, a to pre nije bio slučaj. Možda zbog toga, šlo ono što sada treba da nastane više ne sme da bude obmana. Danas višc ne smeju da nostoje herojske iluzije kakve је nekad gajila Francuska revolucija kada se traždo citoayn. slobodni građanin; danas nema više ruske iluzije o vremenu pre 1917, one iluzije koju je negovala slovenska duša da bi spasla Evropu, a koi,a je došla iz dubine Dostoievskog i Tolstoja. Ali tada je u interesu proletarijata bilo preče sagledavanie društvenih odnosa, no stvaranje sopstvene ideologiie. Proletarijat nije hteo maglu. To je veliko No\oim u namoj kJasl. Možda zato on (Novum) deluje naknadno, ili se zato ovo stanje ne niože ideologizovati. Danas postoji velika osetljivost na maglu i istovremeno postojanost magle. Kako ovo nazvati? Da li ovome treha dodati i veliko razočaranje onim raz\’itkom na Istoku koji je u mnogo čemu učinio marksizam problematičnim. Sve su to stvari koje su do\'ele do diskriminacije socdjalizma i marksizma, pre svega, kod sitnog građanstva, koie bi inače bilo sklon.ije novom. Da bi se označile izuzetne prepi-eke koje stvaraju krst novog i koje mu teško padaiu, treba sve ovo sabrati. Pritom, tačno znamo šta se dešava, naime, ono što se ne dešava. АИ više ne vlada stanje koje ie Breht fonnulisao: »Vidim jasno cilj pred očima; ne znam samo kako da mu priđem«. Naprotiv, skoro da se pre zna kako mu prići, nego što se vidi cilj pred očima. A ako u postojećem ne postoji ahticipiran daieki cilj, nema ni pravih bliskih ciIjeva. Sve to objašnjava stanje u koiem se objektivno i višestruko nalaze nejasnoće pokreta omladine, i izvinjava ih. ali i postavlja jedan ogroman zadatak i jedan postulat: svim sredstvima, borbenim optimizmom, ukinuti to.

RUDI DUČKE

Mi smo počeli od najslabijeg dela u drustvu

Za mene polazna tačka za diskusiju mora da bude revolucionami kadar u Nemačkoj od 1918. koji je razbijen fašizmom i staljinizmom. U uslovima kada su kapitalizam i staljinizam postavljali altemative, socijalistička misao i misao o emancipaciji dospele su u ćorsokak. Doduše, između četrdesetih go dina i današnjeg trećeg sveta javljali su se revolucionami pokreti. Ali došlo je do sporazuma između velikih sila i do jasnog određenja uticajnih sfera a i do izričnc odluke da se u Grčkoj ne sme izvršiti revolucija, da obračuni u Italiji i Francuskoj ne smeju da se dogode, da Amerikanci, a to je bilo očigledno, mogu da razbiju nemački socijalistički kadar koji je ostao privržen svojim idejama. Tako se to desilo. Sa druge strane (Istočna Nemačka), importovani su političari koji se nisu oslanjali na mase, nisu mogli da se oslanjaju na raase; oni su bili importovani i izvršavali su vlast, ali ne i vlast koju su zahtevali interesi i želje masa.

Тако је nastalo otuđenje između partije i masa, između socijalistićkih zahteva i stvarnosti, лес od samog početka, posle drugog svetskog rata, kao momenat nemačke stvarnosti. Treba napornenuti da smo od 1945. do 1950. več đostigli industrijsku bruto proizvodnju dakle, 1950. predratnu proizvodnju a od 1950. do 1964/65. nezadrživi period prosperiteta, tkzv. privredno čudo, tačnije: pcnod ekonomske rekonstrukcije. Po mom mišljenju, četiri razloga omogućavaju jedno novo polazište. Postaje sve jasnije da to, što je proglašeno kao zahtev političara posle drugog svetskog rata ne samo ponovno ujedinjenje nego i antifašizam, ukroćavanje ekonomije a i demokratija na sve te zahteve nije odgovoreno progresivno demokratski, nego restaurativno i autoritamo. To je bilo prvo saznanje studenata, jednog dela studenata. Pri tom treba naglasiti da je Vijetnam, i to još uvek važi, mnogim studentima otvorio oči. Razlika između humanizraa i nauke postala je u Vijetnamu očigledna. To je dnigi važan razlog. Treći razlog je bio upravo kraj perioda rekonstmkcije, tkzv. ekonomskog čuda, što se unutar univerziteta odrazilo u prinudnom ispisivanju studenata, u vremenskom skraćivanju studija, itd., dakle, izraz sistema, i to je bio udarac koji je zadobila tehnička inteligencija i inteligencija koja se posvetila ekonomskim nauкаша. I četvrti razlog, da ga pomenem: kada smo počeli da zahtevamo demokratizaciju visokog školstva, naišli smo na administrativni i birokratski pritisak i unutar univerziteta i van njega. Vlasl na univerzitetu i van univerziteta skoro da nije više priznavala kao legitimne naše interese, potrebe i želje, tako da se o nekim rešenjima govorilo preko i iza naših leđa. Nama, socijalističkim nemačkim studentima i onima kojiraa je stalo do anti-autoritarnog, i toga da se formira svest unutar univerziteta putem razjašnjavanja i akcija, bilo je to mnogo lakše u ovom trenulku, kađa se birokratski i administrativni pritisak državnih i univerzitetskih vlasti istovremno javlja sa socijalno-ekonomskom situacijom Savezne republike, i svetskom situacijom bitke između revolucije i kontrarevolucije, posebno u trećcm svetu. To su bila, po mom mišljenju četiri razloga koji stvaraju polaznu tačku anti-autoritarnog pokreta. Mi jednostavno treba da shvatimo da se nalazimo u prelaznom poriodu. Mi smo počeli od najslabijeg dela u društvu, na univerzitetu. Slab je iz tog razloga što je veoma udaljen od državnog aparata, a naše mogućnosti, da direktno zadremo u autoritarne strukture, bile su vrlo velike. Ovaj najslabiji đeo mogli smo već početi đa politički usmerevamo, ali to je prvi loš deo. Drugi slabi delovi, kao što su škole, stručne škole i preduzeća iz onih privrednih grana koje stagniraju, bili bi dalje etape dugog marša kroz oslabljene elemente društva, kako bi se postigla politizaciia širokih slojeva i van omladinskog pokreta. To treba da sagledamo kao prelazni period na putu ka omasovljavanju. IZA DRŽAVNOG APARATA NE STOJE AKTIVNE MASE Pre svega, ja mislim đa se oblici borbe ne mogu prenositi, ali se iz tih oblika mogu odrediti one taktike koje neophodno treba učiti u našim istorijskim uslovima. I to smo učinili. Mi smo naučili pokretne taktike na ulici i na univerzitetu i njih ćemo i dalje učiti, moraćemo još efektivnije da ih učimo. Staviti u pitanje tradicionalne metode revolucionarnog kretanja jeste u stvari moralni postulat, no ne može se mnogo učiniti sa istorijskim obračunavanjem između privilegovanih i neprivilegovanih, onih koji vladaju i onih koji su podređeni. Jeć na pitanje o ulozi revolucionarnog nasilja i kontrarevolucionarnog nasilja još nije jednoznačno odgovoreno. Ne počinje revolucija nasiIjem, nego egzistencija kontrarevolucije obeležena je permanentno upotrebom sile. Mi treba da sagledamo što tačnije sadržinu nasilja, a da pritom ne vidimo samo pištolje i tenkove, Mi ne treba da zaboravimo da se forme sublimnog nasilja, kao one koje se svakodnevno upražnjavaju u poznom kapitalizmu, zamenjuju manifestnim nasiljem onđa kada su, kao 2. juna, oni koji su podvlašćeni počeli da se bore protiv autoritarnog. Mi treba da sagledamo i šta Je državni aparat danas, pošto iza njega ne stoje aktivne mase. U stvari, ja vidim da država poznog kapitalizma ima funkciju da funkcionalnom manipulacijom drži pasivne mase u stanju zavisnosti i nezrelosti, i da onda, kada se manipulacija provali na jednom raestu, kao, na primer, u revoltu protiv autoritarnog, sublimno nasilje manipulacije zameni manifestnim nasiljem. To što mi ne možemo da doskočimo manifestnom nasilju nenasilnošću i to što moramo imati nenasilne forme u prelaznom periodu, onakve kakve su sada, sasvim je razumljivo. Mi ne možemo niti želimo da se protiv policijskih metoda borimo vojnički, u smislu Vijetkonga. Pri tom treba shvatiti da sadašnja mera represije jeste današnja mera, ali to ne isključuje mogućpost da se budući obračun pooštri, već i ukazuje na to da se on pooštrava. Kroz đogađaje u Grčkoj i Vijetnam je stigao u Evropu. To nije samo jednostavna pretnja već i očajna perspektiva koja sleduje i Saveznoj repubhci. Ako Savezna republika 1969. godine, na primer, ne bude sledila svoj sopstveni kurs, nije isključeno da će se trupe Savezne republike primeniti za ugušivanje sooijalno-revolucionarmh kretanja i onda će se social-revolurionarno nasilje morati da upotrebi kao sila protiv nasilja vladajućih ja mislim, a to bi trebalo da važi za svakoga ko se bori za emancipaciju, da je to samo po sebi razumljivo. Ali sada, u ovom periodu, savezne trupe ne učestvuju u suzbijanju socialrevolucionarnih pokreta, bilo bi to kontrarevolucionarno i politički opasno, upotrebiti silu u našem društvu, u smislu Vietkonga. I na кгаju, nešto o određenju sile. Ja mislim da u poz-

nom kapitalizmu, u našim današniim uslovima, nasilje nad Ijudima nije više opravdano kao revolucionarno nasilje. U sadašnjoj fazi, koliko ja mogu da vidim, mogu sebi da prcdstavim ii današnjim uslovima samo teror protiv nerazum nih, neljudske mašinerije, ali ne više protiv Iju. di. Može se mrzeti jedan Diem, jcdan Kastelo Branko, možc se mrzeti, jedan Divalije može se übiti, i jedan šah гекао bih, atentat i übistvo tiranina još uvek je opravdano. Ali upotrebiti takvu praksu protiv Kizingera, Branta i drugih karakternih maski, ja smatram pogrešnim, nečovečnim i kontrarevolucionarnim. w Qni su sada zamenljivi i za nas je ova forma direktnog nasilja protiv karakternih maski neadekvatna i pogrešna. Samo još nešto o socijalnoj romantici. »Sva moč sovjetima«, pitanje Lenjina ili Roze Luksemburg. Mi ireba jasno da srledamo na slobodnjački socijalizam. Kada је Roza rekla da je sloboda sloboda onih koji drugačije misle, ona nije raislila na slobodu fašista, nego jc time mislila na socijalističku interpretaciju revolucije koja ima više dimenziia, gđe na primer može biti različitih partija sovjeta, ali ne slupnjevito poređanih. Pri tom ćc mase svesno brinuti o tome da kontrarevolucionari ne dovedu ponovo revoluciju u pitanje, na ieganal način. PROTIV TOLERANCUE KOJA ONEMOGUCAVA PROMENU O pitanju produktivne tolerancije. Ki Markuze ni mi ne odbijamo produktivnu toleranciju. Ali mi odbijamo nešto dnigo, što jc i kod Markuzea jasno, toleranciju" koja postaje represivna tek onda kada se dugogodišnjim radom stekne određeno znanje, a onda sc to znanje ne prenosi u praksu. To znači: postoječe društveno uređenje, građansk.o-'kapitalističko društvo ima svoju snagu upravo u tome što svaka grupa može da diskutuje. To je jedna snaga koju mi ne želimo da uklonimo, jer ona je osnova našeg rada j naše diskusije. Ali iz ovog pluralizma mišljenja, koji se nastavlja kroz pluralizam monopola u materijalnoj osnovi društva. iz ukupnosti tih pluralizama ne dolazi do promene, već se u osnovi jemči harmonija represije. Mi smo. dakle, protiv tolerancije koja nam onemogučava direktan put ka promeni. I ka istoriji slobodnog socijalizma. Socijalistička i revoludonarna altemativa u ipostoječem uređenju moguća je samo kao svestan akt većine, masa koje su zavisne od rada. Jer osveščene mase, kao večina naroda, kada svesno preuzmu na sebe inicijativu, upravljanie i prolzvodnju u društvu, sposobne su onda da vaspitavaju vaspitače. Konkretna kritika iz samokritika među onima koji privremeno vode i onih koji rade u predstavničkhn telima tek je onda moguča. Problem otklanjanja liberali?:ma ј demokratskih impulsa, čini se da u našim uslovima nije više problem. U današnjim uslovima ne može se više pasivno gledati na staIjinističku vladavinu manjine. To је naša velika šansa i zbog nje delujemo. Ali mi nešto morarno sagledati u studentskom pokretu. Tu nema ideologije vođa, nema jedinstvene linije, nema partije, hema grupa koje su kohei'entne i koje imaju iednoznačnu liniiu. To je velika slabost, ali i velika šansa. Ja vidim sasvim jasno da na univerzitetima postoje vrlo, vrlo teške prelazne forme. Ima na univerzitetima i sasvim novih grupa koje započinju da iniciraju pokret protiv autoritarnog. Tu je i težak proces učenja, i profesori koji igraju ulogu sile na univerzitetima, a nritom je često sadržina te sile ambivalentna. Oni sada govore da čemo mi propasti a trebalo bi đa uvide naš komplikovani proces učenia, da mi ne možemo da sagledamo u teoriji praksu, da smo mi sađa u prelaznom periodu vrlo komplikovanog obra Čuna u којеш tek fiastaju teoretske i prak'tične које su sposobne da konkretno odrede cilj: konkretna p' tanfa demokratizacije, ne samo u visokom Skolstvu već i u društvu, dak*e, koncepciju demokratizacije društva. OSNIVAMO LI MI PARTIJU ILI NE? Mi vodimo tešku diskr.siiu * uhiita r celog socijaiističkog lagera, nc u smislu istocnog bloka, nego u našem smislu, o pitanju: сзnivamo li mi partiju ili ne? Moja pozicija i pozicija mojih prijatelja је ta da partija dams može da reprodukuje teškoće svake građans’.c partije, u tom smislu što bi se u njoj nužno manifestovale crte birokratskcg, aparatskog i autoritarnog. Otuda u' ovo vreme pokušaj da postanemo tkzv. avangarda u svim društvenim sferama, u raznim institucijama. Dakle, grapo u preduzećima, školama, na univerzitetima. u crkvama, itd. Tako nastaju grupe koje ne potpadaju pod uticaje manipulacije monopolskcg zahteva jedne partije, nego same predstavl јајг organizaciju, samostalno se organizuju, artikulišu svoje interese. Danas se ostvarilo to da u evangelističkhn crkvama u Saveznoj Nemačkoj jednirn delom imamo bazu i Ijude takođe, koji sa nama želc da sarađuju i već sarađuju. Bilo bi pogrešnc iscipsti se pred lažnim ateizmom XIX veka, radi se o tome da oni Ijudi koji nisu spremni da sarađuju sa institucijama, odnosno ne znaju da zastupaju sebe u njima, uspostave horizontalnu komunikaciju između različitih sfera, između raznih protivurečnih slojeva u drušnm. Socijalistički nemački studenti koji dolaze iz jedne totalno izolovane situacije. imaju umcsto ušnih školjki sektaške Ijuske od jajeta. Kai : шо jasno: mi nismo očekivali da ćemo ikad rhoći da postanemo avangarda jednog relativno masovnog pokreta. A upravo to se übrzo desilo posle 2. juna, i mi još nismo pronašli ni lične ni teoretske odsovcre za ovaj masovni pokret. w PREVELI: M. TABAKOVk T. DETICE^ B. MILOSEVIC NASTAVAK DISKLSIJE NA 8. STRANT

Nekoliko podataka o Blohu i Dučkeu

ERNST ВШН; vanredni profesor u Tibin- RUDI DUCKE: Jcandidat za doklorski ispit genu, rodio se 18. jula 1885. u Ludvigshafenu, i duhovni vođa berlinskih socijalističkih ne kao sm jevrejskog zelezničkog službemka. Po- maćkih studenata, rođen је 7. marta 1940. u sle završetka studija živw je. od 1908 do 1924, blizini Lukenbalda. Kao gimnazijalac član jc u Berlinu, Hajdelbeigu i ponovo Berlmu. Jed- slobodne nemačke cmladine, a i evangelističke na pd njegovih prvih i najvažmjih rasprava »opštine mladih«. Pošto je sprečen u NDR ?о, 5 о 1 na^? v »Duh utopije«. Ona se pojavila postane sportski novinar, on je morao ponovo 1918 godme Drustvene utopije - kao one Vi- da polaže maturu u Zapadnom Berlinu. U no derdojfera ih Karla Maksena »Carstvo slobode« vembm 1961. počeo je da studira sociologiju g a y° a tema Blohovih razmiš- u Zapadnom Berlinu i postao je član anarhoioao,a: J.® proteran iz Nemačke; угаса se komunističke »Subverzivne akciie«, čiji su čla-1949. tz Amenke ui UjiKig, gde je bio redov- novi prišli 1964. u proleče berlinskim sociiani profesor filozofije 1954 poceo je sa tuma- lističkim nemačkim studentima Tu je Dučke d f la »Pnncip nade«, koje razvijao agresinie forme politlčkog razdvajaie zavrsio 1959. ali su ta tumacenia uzneminla n ; a On n: 7an i-r e i гл u • K vlasti u Demokratskoj Republici Nemačkoj pa J J z , aokret kođ set »e naziva »anti-auto se 1961. Bloh preselio u Saveznu Republiku у ll3 ™ 111 blokora«. Odbio je osnivanje partiie Nemačku. 1967. dodeljena mu je nagrada za Ј ег Ј е protiv svakog institucionalnog učvršcimir nemačkih knjižara. vanja.

2.

STUDENT