Student

VIKOLA MIT.OŠEVIC (NASTAVAK SA 1. *TRANE) mkda. maošević Na 16. strani naleizi se izraz »razvojne perpektive«. Perspektive su same jx> sebi razојпе. To je tautologija. Zatim na strani 17. piše »duboki revolucioiarni preobražaji«. Pojam »preobražaj« podraTimeva pojmove dubok i revolucionaran. Za »romenu se može reći da je duboka i revoluionama, a preobražaj je nešto što uključuje pojam dubokog i pojam rcvolucionamog, јег' nače ne bi bio preobražaj. Prema tome i to je autologija. \ т а strani 19. čitamo: »idejne poruke«. Ima i bezidejnih poruka? Reč poruka podrazumea ideju. Prema tome, opet tautologija. Strana 18: »naučna đelatnost sabijena u atvorenim ustanovama«. Može se sabiti vaziuh, a delatnost se ne može sabiti. »Nameće ve veće odgovornosti« odgovornosti se ne nogu nametnuti.,. Ne želim više da vas zamaram sasvim oči[lednim manama ovog teksta. Međutim, u dokumentu koji je sačinio akiv Saveza komunista Hrvatske, iako i taj dolument nije idealno pisan, prijatno iznenađue znatna razlika u pogledu sposobnosti za adevatno i stilski lepo oblikovanje onoga što auori žele da kažu. Ja ću bitd slobodan da vam ovde skrenem >ažnju i na neka mesta iz teksta koji ie na>ravio Aktiv Saveza komunista Hnmtske, a :ojih mesta uopšte nema u tezama CK SK Sr>ije. Citiram teze Saveza komunista Hrvatske: RAZLIKE IZMEĐU TEZA CK HRVATSKE I PRpDLOGA ZA TEZE CK SRBIJE •Na naše kullurne prilike, međutim, ne moženo i ne smijemo gledati isključivo kroz pojae. tzv. ideoloških »strujanja« i ekscesa, te odeđivati svoj odnos samo prema njima, već pricnstveno pozitivnim akcionim programom podsticati razvoj kulture, znanosti i obrazovaija« (str. 6). Zatim, na istoj strani: »Suvrenene promjene u društvenom životu zahtjeiaju da u novim uvjetima praktički a пе samo leklarativno afirmiramo postavke o kulturi iz ’rograma SKJ«. f najzad: »Taj problem (tj. problem kultue N. M.) ne možemo staviti na dnevni red ek onda »kad izgradimo materijalnu bazu so:ijalizma«, već on mora biti sastavni dio, i to >itni dio, naše sadašnje praktične politike« Istr. 6—7). Dozvolite mi da procitam još jedno mesto ukazuje na krupne razlike i u sadržin'kom pogledu između ova dva dokumenta. Ciiram sa strane 9: »Utoliko se radi o akciji ismerenoj na kulturni preobražaj društva. Bit oga stava nije ni u kakvom instrumentalistič;om, jednostranom shvaćanju kulture, u simplificiranju kulture kao faktora, na primjer, >odizanja produktivnosti rada ili »uljepšava|ja« života pojedinaca, već u tome da socijaističkog društva kao društva Ijudskog (humanc?) ne može biti bez humanih (kulturnih) mdividua. Prema tome, naša orijentacija na široku kulturnu akciju u društvu, na podizanje njegovog kultumog nivoa jeste conditio sine qua non razvcja socijalizma«. Itna još takvih stavova koji ukazuju na već Pomenute czbiljne razlike između ovih dokunienata. Ali ja ne želim dalje da vas zamaram tiranjem. želim, međutim, da vas upoznam mojirn razmišljanjima o prirodi ovih razika. Razlike između dva dokumenta svakojako nnogu imati različite uzroke i ti uzroci nekad bitj шапје ili više ozbUjni. U rn'om slua[ U Ј е гее ° nzrocima koji su krajozbiljni i veoma značajni za probleme o danas govorimo, pa stoga smatram za Putrebno da se malo duže zadržim na razmisljanju. P°z\olite mi, međutim, da nešto kažem i o drugim razlikama koje besumnje uviđa-10 ka da upoređujemo kulturni život u ovim ,' ema našim republikama. Ne volim apstrakta razmatranja i mislim da je jedna od шапа ' , _ teza Saveza komunista Srbije i to što su 2 Q S . tr . tne> P a ću stoga pokušati da ono što jV or ’,m ilustrujem nekim sasvim određenim 4 rCtntm P rimer * ma k °ji se naogu verifiparadigma- TICNIH PRIMERA , godina radim sa studentima na Fi®slcom fakultetu i za tih 12 godina imao takv v'" v ’^ im i Ua čujem različite Ijude, tak т °i tma se ота zemlja mogla ponositi VC ko juu a se ova zemlja sigumo ne bi > la proslaviti. A za tih 12 godlna bdlo je nehJ a^ stu ć enata koji su izazivali toliko • ao ?5 sn ?S smeha na seminarskim časovima, čiie • ° tc> bi° slučaj sa jedrrim studentom Dr LJ me neću pomenuti pre nego što vam istnladi/ n l € S ovu v istoriju. Kad bi, dakle, taj bilo Q |s 11200 ге ° na seminarskom času, nije se iu no . ni otvor i usta a prisutni su va } a [i 2a stomak, Međutim, taj isti s, tu j lc k °ji Ј е nekoliko godina uveseljavao Ла nt ? grupe za opštu književnost obreo se, a tr.n °^ C . ve ii ko zaprepašćenje, a verujem ne K o ;j° ш .°Ј е nego i na zaprepašćenje svih ondh 2 a mače znaju, nigde drugde nego na stra-

nicama našeg inače uglcdnog pclitičkog lista »Komumst«, i to nista manje nego u ulozi knjižcvncg kritičara ovog lista. Vreme je da kažem ime tog mladiča. On se zove Ostoja Kisič i verujte da se ne bih iznenadio da se našao i ovde među nama da nam podeli lekciju o temama o kojima vodimo razgovor. Ja sam se pitao kako je moguče da kod tolikog broja pametnih i sposobnih studenata, upravo ovaj momak koji se nije proslavio ni pameču ni sposobnošču, dođe u položaj da igra ulogu arbitra sa stranica »Komunista« kada je reč o knjigama koje izlaze. Na to pitanje moguča su dva odgovora. Prvi odgovor, koji inače često srečemo kada razmišljamo o našim kulturnim prildkama, glasi: to je slučajnost, neprijatna slučajnost zbog koje Ijudi шоgu imati jedne noći nemiran san, ali ništa više od toga. Međutim, pitam se kako to da slučajno na to isto mesto nije došao neki drugi pametniji i sposobniji čovek? Na drugoj strani, pitam se kako je uopšte moguće da se ovakvi slućajevi javljaju. Jer, doz\'olićete, ima takvih slučajeva koji su zaista slučajevi, a ima i takvih koji to nisu i koje, sa razlogom, zovemo pai'adigmatičnim. Upitajmo se kojim je kvalitetima ovaj momak zavredio da se nade na jednom takvom mestu kao što je književna rubrika »Komunista«? Pameću, otvoreno kažem, nije. Pismenošću, otvoreno kažem, nije. Koji je onda to drugi kvalitet na temelju koga čovek može da zauzme jedan položaj koji mu ni po pameti ni po pismenosti ne pripada. To je, oprostite za izraz, kvalitet lojalnosti, ili, kako se to u rankovićevska vremena govorilo, kvalitet odanosti. Ne vidim kojim bi to vrlinama, osim odanošću i lojalnošću, jedan čovek mogao ovako uspešno sebi da prokrči put, u potpunoj nesuaiasici sa svojim intelektualnim i obrazovnim kvalifikacijama. Ima, na žalost, i drugih primera. koji nisu ništa manje zanimljivi i ništa manje paradigmatični o<i ovog pn 7 og koji sam vam upravo pomenuo. Svakojako da čemo se mi u principu rado složiti s tim da treba osuditi pojave kako se to popularno kaže monopolizma u kuh turi. Svakojako čemo se svi rado i lako složiti na rečima da treba osuditi i one slučajeve u kojima se jedncm čoveku, zato što je politički optužen, ne dozvoljava da obavlja svoju umetničku aktivnost. I obmuto, slo/ičemo se s tim da je i etička optužba isto toliko teška kao i politička, i da nema razloga da žmurimo kada je reč o etičkim manama a da otvaramo širom oči kada je reč o političkim nedostacima. 1 jedno i drugo i nastojanje da se ne-čija umetnička aktimost onemoguči zbog političkih optužbi, i zatvaranje očiju pred etičkim manama nasuprot otvaranju očiju pred političkim nedostacima, obeležje su onog što je u isloriji novijeg vremena ostalo poznato pod imenom staljimzam. Ali st&UiniZftin. neka mi bude dopušteno da citiram jednu duhovitu reč profesora Tadiča, to nisu Staljinovi brkovi. StaIjinizma ima i bez staljmizma i pre staljinizma. Ne mogu se oteti utisku da se u Republici Srbiji, osobito u novije vreme, može govoriti o izvesnoj renesansi staljinizma. Ja ču i ovo ilustrovati nekim paradigmatičnim primerima. Evo najpre prmera za zatvaranje očiju pred etičkim nedostacima. List »Student« relativno skoro napisao je jedno otvoreno pismo povodom Dušana Mitevića, saradnika Televizije. Dušan Mitević је pripremao jednu televizijsku emisiju u kojoj je govor.io o kandidatima za novog predsednika omladine Jugoslavije i u toj emisiji, kako se kaže u otvorenom pismu lista »Student«, Mitević je najviše pažnjc posvetio jednom kandidatu za predsednički položaj, tj. Dušanu Miteviću. Ja ne znam je li neko uopšte odgovorio na to pismo. Znam samo jedno da је Dušan Mitevič još uvek saradnik Televizije. S druge strane, odmah ču vam navesti primere Ijudi koji su zato što su politički optuženi vrlo brzo izgubili svoj hleb. Dva takva čoveka, sa imendma koja sigurno više znače od imena Dušana Mitevića Duško Radović i Matija Bećković više ne mogu da zarade hleb na televiziji, i ne samo na televiz/iji. Ispričaću vam sad nešto iz svog sopstvenog iskustva. Već pomenuti Matija Bećković je optužen od strane Miodraga Protića, koji je naglo postao arbitar u ideološko-politićkim pitanjima ove republike, da je jednim svojim umetničkim prilogom u listu »Svet« ozbiljno ugrozio socijalizam. Po mišljenju Miodraga Protića, napisi Matije Bećkovica, posebno jedan njegov' napis o če Gevari, dolaze u isti red sa parolama carističke policije i devizama generala Franka. Posle toga je Matija Bećković napisao odgovor Miodragu Protiču, a zatim je Bečkovićeva saradnja u listu »Svet« jednostavno prestala. Moram da kažem da ne poznajem lično Matiju Bećkoviča. Ne znam ni ko je ni šta je, ne znam ni ko mu je otac ni ko mu je bila majka, Znam samo ono što je Matija Bećković pisao, a to što je Matija Bećković pisao, po mom mišljenju, ne može se zaobići u našoj novijoj humorističkoj literaturi. Ima tu pniloga koje, čini mi se, antologičar naše humoristićke literature neće moći da zaobiđe jednog lepog dana. Ja sam pošao od pretpostavke da, ma kakvi da su lični gresi Matije Bećkoviča, ako ih on ima, to nikako ne bi smelo biti razlog da se tom čoveku onemoguči razvijanje njegove umetničke aktivnosti. Smatrajući da je to neka vrsta reciddva staljinizma, zaprepaščujučeg i neverovatnog u našim prilikama, napisao sam jedno pismo Redakciji lista »Svet« i licno ga odneo glavnom uredniku. Urednik je pismo pročitao i rekao da je dobio još 15 takvih pisama i da će ga on, što se njega lično tiče, objaviti. Epilog je, međutim, bio ovakav. Glavni urednik »Sveta« je smenjen i nijedno od pomenutih pisama, uključujući i moje, nije ugledalo svetlo dana. Ovaj slučaj paradigmatičan je iz dva razloga: prvo, što se zbog političkih optužbi nekom onemogučuje umetnićka aktivnost, i drugo, zato sto se na poHtičkim optužbama gradi neka vrsta svetiteljskog oreola. Ima, naime, Ijudi koji su, boreći se sa neverovatnom energijom protiv svetaca iz naše proščlosti, uspeli sebi da pribave svetiteljski oreol. Nazivam svecem čoveka o kome vi napišete pismo na temu od izvanrednog đruštvenog značaja i koje pismo posle toga ne samo ne može da bude štampano nego glavni urednik koji vam to obeća da če to pismo biti objavljeno bude smenjen, Takav čovek је za mene svetac, socijalistdčki, birokratski, kakav hoćete, ali svetac. Pa, ako se borimo

protiv naših starih, nernamo ra/loga da se nc borimo i protiv naših novih svetaca. Samo, oprostite, ја se moram zapitati kako. MORAMO UCITI PRAVILA BORBE MIŠLJENJA Na to pitanje, umesto odgovora, ispričaću vam još jedan paradigmatičan slučaj. Mi smo u poslednje vreme, i to svakojako valja pozdraviti, uložili ozbiljne napore _da razvijemo ono što se zove borba mišljenja. Razume se, ne možemo se preko noći naučiti nekim elementarnim zahtevima, koje borba mišljenja iziskuje. To je svakako sf>or i dugotrajan proces. Mislim, međutim, da bismo već sada moraii da usvoj.imo nešto što je azbuka tzv, »borbe mišljenja«. Evo sad mog paradigmatičnog primera; Reč je o uredniku »Borbe« Mići Danojliću. Mića Danojlić je u »Komunistu« pisao 0 jednom razgovoru koji je vođen u Leskovcu 1 o kojem ste svakojako obaveštemi. Mića Danojlić bez sumnje može misliti što god hoće i kako hoće o tezama i stavovima učesnika toga razgovora i sigurno ni ja a niti iko drugi od učesnika dotičnoga razgovora ne bi imao razloga da se buni zbog toga što urednik »Borbe« taj razgovor kritikuje. Međutim. nije stvar u kritici već je stvar u onome šta Mića Danojlić smatra kritikom. On je, naime, osvrćući se na dotični razgovor, upotrebio izraz »neprijatan dncident«. Drugim rečima, prema uredniku »Borbe«, taj razgovor u Leskovcu i teze koje su tamo iznete i branjene predstavljaju »neprijatan incident«. Neprijatan incident, međutim, može biti kad neko nekome opali šamar na javnom mestu, ali sam fenomen mišljenja koje se razlikuje od mišljenja koje mi zastupamo ne sme i ne može biti »neprijatan incident«. I sve dotle dok se u luđem mišljenju bude video »neprijatan incident«, ja lično sumnjam da ćemo imati elementarne pretpostavkc za tzv. »borbu mišljenja«. S druge strane, i to je momenat koji je takođe karaktcrističan za prilike u Republici Srbiji, isti taj Mića Danojlić odmah je našao snage i odlučnosti da brani jednu knjigu koja je optužena zbog pornografije. Je li ta knjiga sa razlogom optužena zbog pornografije ili ne u to pitanje ne želim ovde da ulazim. Ali je neospomo da isti taj čovek koji tuđe mišljenje smatra »neprijatnim incidentom«, sa vrlo velikom hrabrošću, i vrlo velikim razumevanjem, govori o mišljenju које je žigosano kao pornografsko. Vidite u čemu je stvar. CJ našoj sredini sigumo neće manjkati Ijudi koji će diči svoj glas protiv oplužbe za pornografiju, ali nema mnogo Ijudi koji će uzeti u odbranu roišljenje žigosano kao politički pogrešno. Prema tome, jedna od osnovnih pretpostavki za pravi i autentični razgovor o kulturi je spremnost da za mišljenje koje se razliikuje od našeg imamo bar isto onoliko rarumevanja koliko i za pomografiju. Svi ovi paradigmatični primeri koje sam pomenuo zalud će se tražiti u Republici Hrvatskoj i nije Hrvatska jedina i'epublika u ovoj zemlji koja se pozithmo razlikuje po odnosu izvesnih Ijudi prema problemima kullure. Ja vas podsećaro na izjavu Staneta Kavoiča, predsednika Izvršnog veća Slovenije, koji je o problemima kulture govorio na način koji jako podseća na teze CK SK Hrvatske, a koji sc veoma i'azlikuje od teza CK SK Srbije. Prema tome, mi se moramo pitati, svejedno kako ocenjujemo ove razlike, gdc su njihovi najdublji korenii? Kako to da se baš u Srbiji suočavamo sa jednom renesansom staljinizma u oblasti kulture, sa nečim što se zove »ždanovizam«, i zašto i kako da takve renesanse nema u Hrvatskoj ili, recimo, u Sloveniji. Kad o tome govorimo, smetnuli smo sigurno s uma da između ove tri republike postoji još jedna razlika, koju nisam pomenuo. Ma šta mislili, moramo sa žaljenjem priznati ipak da se ova republika, s obzirom na stepen ekonomskog i kulturnog razvoja, nalazi i iza Hrvatske i iza Slovenije. Ja sigurno nisam pristalica mehanicističkih zaključaka o nekakvoj automatskoj podudarnosti između tzv. društvene baze i njene nadgradnje, ali nema nikakve sumnje da ono sto zovemo staljinizmom, ukoliko to nisu »Staljinovi brkovi«, cveta u ekonomski 1 društveno zaostalim siredinama. Neki oblici koji mogu biti u prinoipu demokratski pretvoriće se lako u svoju sopstvenu suprotnost ako budu ispunjcni jednom društveno-istorijskom sadržinom koja je konzervativna. Mnogi društvenopolitički oblici sa kojima je počela ruska revolucija, ili revolucija u Kini, pretvorili su se u izvesniim fazama istorijskog razvitka u svoju .sopstvenu suprotnost prevashodno zato jer su se javili u društveno-ekonomski zaostalim uslovima. Bojim se da u ovim našim jugoslovensta pnlikama takva opasnost preti upravo republici Srbiji. Stoga po mojoj oceni ne mo/с biti nikako slućajno da se ovaj dokument kpji imamo pred nama, dokument CK SK SrbiJe o pitanjima kulture ovako razlikuje od dokumenta koji je sačinio Aktiv pri CK SK Hrvatske. Ja priznajem, i time ću i da završim, da neke jezičke nespretnosti sigurno mogu biti i rezultat individualnih razlika među Ijudima koji pišu jedan sastav. Neko, recimo, piše »izmena« umesto »razmena« i tu je posredi sigurno jedan individualni nedostatak kod onoga ko tako piše. АИ ima i takvih razlika u stilizaciji koje otkrivaju nešto mnogo dublje. Tautologija, na primer, monotonija kazivanja, odlike su ne jednog individualnog načina kazivanja, već jeđnog načina kazivanja koji je upravo karakterističan za staljinizam. Staljinizam se, pored ostalog, ispoljio i kao jezički lenomen. Ona nečuvena tautološka, krajnje monotona rečenica, koja dominira i dan danas u Sovjetskom savezu, kako u govorima rukovodilaca tako i u tekstovima raznih ideoloških komisija, svakako je jedna vrsta refleksa onog tenomena koji nazivamo staljinizmom. Stoga ja lično, to moram ovde otvoreno da kažem, pozdravljam svesrdno dokument kao što je ovaj koji je potekao iz susedne republike, a ograđujem se, u smislu onoga što sam do sada rekao, od dokumenta koji je potekao, na moje vrlo veliko zaljenje, iz Republike kojoj i sam pripadam.

Otvoreno pismo Simeonu Zatezalu

Druže Zatezalo, Pretpostavljamo da Vam je poznato ono što se događalo u Sociološkom institutu i o ćemu su pisali mnogi listovi, pa i »Student«. Zbog toga nedemo ponavljati ono što je u mnogima od tih napisa rečeno. Hodemo sada da se pozabavimo nečim drugim, tj. mogučnošću da se cela situacija razreši tako da krivci ostanu nekažnjeni. Kako smo obavestili u prošlom broju našega lista, komisija koja jc bila određena da ceo slučaj ispita sada je u krizi, Dakle, postepeno zataškavanje, vešto odlaganje, dok se sve ne zaboravi. To se slaže sa onim što smo mi iz »Studenta« zapazili dok smo objavljivali na\pis o sukobima u Institutu. Reč je o ovome: profsor Vladimir Raškovid. koji je, sudeči po onome što je objavljeno, a što on nije uspeo da opovrgne, jedan od glavnih krivaca za sve to, pokušavao jc na mnogo načina, uz pomod izvesnih Ijudi sa Univerziteta da se u »Studentu« o tome ne piše dok se »stvari ne srede«. Oni su, optužujuči nas za senzacionalizam, zahtevali da sačekamo izveštaj neke komisije koja ved radi i koja dc sve detaljno i temeljno ispitati i prosuditi. Bilo je rečeno da će ta komisija završiti posao najkasnije za mesec dana. Pošto su od tada prošla skoro dva meseca, pitamo se: kada dc komisija završiti svoj izveštaj i da И uopšte hode da nastavi da ispituje taj zamršeni sukob. Jcr, ako je komisija sada u krizi, znači li to da ona smatra da problem nije toliko važan i hitan, i šta uopšte može da znači ta sporost u obavljanju posia. Smatramo da je Gradski komitet obavezan da interveniše da se ceo sukob detaljno analizira i da se krivci oštro i pravcdno kazne, jer ceo slučaj je simptomatičan baš za ovaj društveni trenutak. Kad ovo kažemo mislimo da su pojave vlastodrštva, pojave nezakonitog i neadekvatnog pribavljanja sredstava, odsustva moralnih kriterija danas vrlo često, u svim oblastima 5 na svim niovoima društvenog života. Protiv njih se treba oštro boriti. Inače, bide gore. S drugarskim pozdravom

REDAKCIJA »STUDENTA«

ZDRAVKA MIUNKOVIĆA

AKVAREL

STUDENT

3.