Student

PERSIJSKA VARIJANTA SAMOUPRAVLJANJA barometar (II)

proteklom vremenskom periodu kojd 1e obilovao ndzom niiinalo objektivndjh i ndmaio nepristrasniiih napisa o akcijama studenata, naročdto se izdvaja odsustvom objektivnosti i nepristrasnostd uvodnik »Borbe« od 10. juna 1968. godine, pod naslovom »Mlado ždito i kukolj«. Već sam ovaj naslov zaslužuje da bude predmet posebne analize. Izbor poređenja koje se nalazi u pomenutom naslovu mnogo kazuje o autorovom psihološkom i ideološkom profilu. Podela učesnika studentskog pokreta na »žiito« i »kukolj«, svedooi o jednoj tipično teološkoj isključivosti i netrpoijivosti u načinu mišljenja. Coveku se, dok čita ovakve uvodnike u jednom listu koji je organ Socijaliističkog saveza radnog naroda Jugoslavije, neizbežno nameče asocijacija na persijsku mitologiju, na verovanje da u svetu postoje dva dijametralno suprotna načela oličena u Ormuzdu i Arimanu. Mdtologija autora »Borbinog« uvodruilka, dskreno rečeno, mnogo se ne razlikuje od ovog starog persijskog verovanja, I nepoznatd člankopdsac vidi svet u kategorijama svetlosti i tame, dobra i zla, »žita« i »kukolja«. Ne treba se mnogo čuđdti toj frapantnoj sliilčnosti što tako bratski spaja jednog persijskog maga sa plscem uvodnika u listu koji da to još jednom naglasimo izdaje Socijalistički savez Jugoslavije. Za birokratski, etatiističfci način shvatanja sveta karakteristična je upravo vera u Ormuzda i Arimana. Citava ideologija staljindzma inspirisana je u nekim njenim bitnim crtama starom teološkom, »persijskom« shemom. I ako ima istine u starinskoj predstavi o seobi duša, ondaje ima samo utoliko ukoliko se zbilia može eovoriti o izvesnim sooijalno-psihološkim modelima koji se u različitim oblicdma ponavljaiu kroz vekove sa začuđujućom unomošću. Jedino se u tom _ smislu može reći da je u ličnosti Josifa Visark noviča, na primer, nrebivala duša kakvog persijskog sveštenika, kao što se može reći da se u telo »Borbinog« uvodničara useliio duh pridvomog persijskog pisara. Krajnje uproščena, teološka, staljinistička vizija sveta prirodno pretoostavlja i vem u postojanje božijih izabrar.ika koji će razdvojiti ono što je dobro od onog što je_ zlo, koji če razlučiti svetlost od tame i kukolj od žita. Staropersijska vizija sveta nužno se doptmjuie jednim drugim mitom, mitom svešteničke, birokratske elite. Ova elita suvereno i neprikosnoveno ođlučuje o tome šta če se svrstati pod Ormuzdov, a šta ooet pod Arimanov princip. U etatističkom, »administrativnom« sociializmu ulogu ove elite preuzima određeni_ birokratski sloj koji ima svoj sasvim specifičan metod za razlikovanije »svetlosti« dl »tame«. Sve što je mračno i zlo dolazi. oo mišljenju socdijalističkih ideologa staljinističkog tilpa, odnekud »spolja«, od nekih »stranih i inostrardh« utdcaja, pa tako valja shvatiti i poziv pisca »Borbinog« uvodnika da dz »mladog studentskog žita«, »izdvojimo kukolj, sve što je tu bilo strano i dnostrano«. Odmah pada u oči to na koji način plsac uvodmiika tretira studente. Oni su za njeza puJđ objekti političke manipulacije,_ zrnevlje koje neki božanskl politički »poljoprivrednik« treba da očisti od »stranih 1 inostranih« eleme nata. U viziji anonimnog člankomsca studenti su maitene nerazumne ovce. koiima _su neophođni politički pastiri da bi ih odvojili i odbranili od zlih vukova iz inostranstva. Nema ničeg novog u jednoi takvoj vizniji socijalizma. To je ona ista vizija koja je pretrpela poraz na IV Plenumu Saveza komumsta, a koja se evo sada ponovo javlja i to na stranicama »Borbe« i to pod vidom patetičnog pozifva na odbranu samoupravljačke demokratije. Lako je, međutim, dokazati da fiziologija samoupravnog društva ne može imati ničeg zajedničkog sa ovakvim, davno prevaziđeoiim shvatanjem po kome je socijali Zam u stvani veUka bašta puna korova koji neprestno mora da plevl nefci od Boga postavljeni baštovan. Uostalom, niko ne bi imao ništa protiv Sto autor »Borbmog« uvodniika sebdi pripisuje ulogu ncbeskog vrUara, a studentima ulgu biljaka koje on svojim božanskim ešovom treba da spasava od divljeg, inostranog mstinja, kad nam se ovakva koncepcdja socljaiizma ne bi predstavlja kao autentična vizija samoupravne demokratlje. Studenti su dali svoj najveći doprinos samoupravljanju upravo time što su dokazali da nlsu biljke, da nisu zmevlje od koga se mogu po voljl pravlti razldčdte političke pogače, već samostalni i zreli Ijudi kojt sami, bcz pomoći patentiraniih poliopriivrednilka polltičkog tipa, umeju đa razlikuju ono što je socijalističko od onog što to nije. Privrženost pisca »Borbinog« uvodnika »baštovanskom«, »etatističkom«, »persdjskom« socij alizmu vidi sc l po tome što ovaj autor Mf svim otvoreno i nedvosmisleno izražava sumnju da su studenti sposobni da_ raspoznaju napredno od nazadnog u svetu političke teori je i prakse. To se možda najbolie viidii iz siedečeg teksta: »Ovih sedam dana bilo ie valjda dovoljno übedljivo da i sami studenti naprave zasebe neki poliitlčki bilans. I da pocnu da razbkuju opravdane zahteve od neumesniih parola, normalnu samoupravnu aktivnost od galamdžijskih đemonstracija... demokratsku debatu od destruktivnih rasprava, socijalističku platron mu od antisocijalističkdlh poziciia, javnu rec od podzemnog huškamja, poldtičku realnost od domagogije, poštenu pobudu od nepnjateljskih poteza, istinu od neistine«. Osobiito vredi istaći apel studentima đa razlikuju »demokratsku debatu od destruktivnrh rasprava«. Međutim, unravo praksa mmulih dana daje dosta materijala za takvo razlikovanje, i ne treba sumnjati da su studenti na temelju ove prakse načinilii izvestan poldticki bilans. Niiko na primer, neće sporiti da sudska zabrana lista »Student« nije nešto štp se smelo smatrati karakterističnim obeležjem jedne »demokratske debate«. Moglo bi se rzgleda reći da ovakav čin pre spada, sudeći po klasrnkaciji »Borbe«, u kategoriji »destruktivnih rasprava«. Uprkos tome, pisac »Borbinog« uvodnika nema ni jednu jedinu reč osude za ovakav vid »demokratske diskusije«. U »Borbi« se prečutkuje i ono što se dogođillo sa omladinskim listom »Susret«. U broju ovog lista od 11. juna o. g., redaikcija objašnja-

va svojkn čataocima zbog čega se »Susret« nije pojavio u štampi za vrerne studentskog Strajka. Naveščeano jedan kraći odlomak iz tog objašnjena: »Direktor i tehničkii direktor štampariije koji su bili čitavo vreme prisutni i pomno pratiili iEvlačenje otisaka tekstova pripremljonih za objavljivanje, posle kračeg izbivanja izvan štaraparije, pozvali su našeg glavnog urednika i sekretara Gradskog komiteta saveza omladine... d saopštili im da štamparija »Slobodan Jovič« neće štampati takve materijale«. Pošto je malo vorovatno da su direktori o kojima je reč iskoristili ovaj kratki boravak van štamparije za to da konsultuju miišljenje članova svog kolektiva, može se s pravom zaključiti da je bila po sredi gruba povredanekih elemen tamih normi samoupravljanja. Redakcija »Borbe« nije, međutim, sraatrala za potrebno da digne svoj glas protiv ovakviCh »pojava« ni nre, a ni posle objavljivanja članka »Mlado žito i kukolj«, što takođe pokazuje koliko je ovoj redakciji stvarno bilo staio do istinskog demokratskog diijaloga na osnovama s amoupravlj an j a. Poučno je i to kakvim još drugim, osim »stranim i inostranim« faktorima, pisac »Borbinog« uvodmiika objašnjava studentske demonstraciie: »Nije, po svoj prilici, ni slučaino da baš Univerzitet postane žrtva tolikih lutanja, ekscesa i neraščišćeniih poimova. Nalik na feudalnu državu, Univerzitet je sve došad ostajao po strani od opštih samoupravnih tokova u našoj zemlii, i to, pre svega krivicom samih univerziitetskih vlasti. A to je moralo da izazove i šire društvene nesporazume. Ispalo je da je u ovom našem samoupravnom društvu ipak još dopušteno da određeni sloj građana digne galamu i izvrši javni pritisak u očekivanju da im »nadležni« odmah polete u susret«. Iz navedenog teksta opet izbija onaj tipično »pastorski«, »baštovanski«, staljinistički prezir prema studentskom »žitu«. Za pisca »Borbinog« uvodnika studenti su, kao što vidimo, »određeni sloj građana koji je digao galamu«. Navedenii odlomak karakterističan je 1 za pokušaj da se protekli događaji protumače pre svega kao posiedica nerazviienih samoupravnih odnosa na Uniiverzitetu. Po logici anonimnog člankopisca ispađa da su za stuđentske demonstradje krive, u stvari, »univerzitetske vlasti« koje su se protivile uvođenju samo upnavljanja na fakultetima. Međutim, onda uopšte niije jasno zbog čega večina studentskih zahteva ima »širi« društveni karakter i zbog čega studenti insistiraju na sprovođenju i život jednog takvog programskog dokumenta kao što je program SKJ. Sa tačke glediiišta uvodničara »Borbe«, ova činjenica može se razumeti samo pod pretpostavkom da je nezadovoljstvo učesnika studentskih demonstradja pogrešno usmereno, da je neadekvatno uobličen vid nezadovoljstva odnosima na Univerzitetu. Koliko je ova pretpostavka besmiiislena, smatramo da nema potrebe posebno dokazivati. Autor »Borbinog« uvođnika nije gnevan samo na studente niti pak smatra da se kukolj nalazi samo među studentima. Meta njegove »principiiielne« i »demokratske« kritike su i izvesni političari čija imena se inače u tekstu uvodnika prečutkuju, veix>vatno ooet u interesu poštovanja osnovnih načela jedne »javne i_ demokratske debate«. »Uostalom pjše ovaj nepoznati autor ni nekim političarima nije_ pomodn mnocfo niihovo iskustvo u celoj ovoj situadji. Stuđentski nemiri su neke od nj'iih zbunili gotovo da ih je uhvatila panika, tu je valjda i razlog što su izražavali spremnost đa brže-bolje prihvate studentske parole,.čak i najapstraktnije, propuštajući istovremeno đa se ograđe od svega što je u studentskim akciiama bilo übačnno spolia, ili što je bilo podmetnuto iz političkog pođzemlia«. Pisac »Borbinog« uvodnika, po svoj priilici, ovde cilja na one trezvene i razumne političare koii su odmah uvideli da studentske đemonstradije ipak nisu samo »galama određenog broja građana«. Razumnlm političarima bilo je jasno da akdja studenata nije pobuna protiv samoupravljanja, več, naprotiv, poziv da se ovo društvo đosledno zasnuje na samoupravnim osnovama. Tvrđenje da su studentl mogli Ji na neki drugi način da se bore za realizovanje programa Saveza komuniista, tvrđonie od koga nije daleko pisac »Borbinog« uvodnika, demantuje upravo člnjenica da je tek posle nedavnih demonstracija sa mnogo večom ozbiljnošću uzet u razmatranje čitav niz raniije zanemarivanih problema. To najbolje pokazuje da je akdia studenta posledica nedovoljne razvijenosti samoupravndib odnosa. U protivnom. njihovi zahtevi sadržani u programslcim dokumentima ovog đruštva bili bl efikasnije rešavani 1 pre onog što se posleđnjdh desetak đana odigralo. Sve one političare koji su uočili nrave raziloge studentskih »nemira«, pisac »Borbinog« uvodnika proglašava, dakle, »paničarima«, a za njihovo ponašanje tvrdi da je »tribunskodemagoško«, to jest sračunato na ieftine aplauze i ieftinu populamost. Tako. znad, anonimni člankopisac vodi svoiu »demokrats.ku debatu« ne 'samo sa studentim.a nego ii sa Ijudima iz mkovodećih političkdh tela. Posle Titovog govora, autor »Borbinog« uvodmika našao se, istini za volju, u jednoj nriiično delikatnoj situadji. Kao što znamo, Tito je protumačio studentske deraonstracije kao spontani, iskreni revolt zbog toga što se izvesni. pre svega »širi« dmštveni problemi, neđ'Ovoljno brzo rešavaju. Pokazalo se, znači, da ni za predseđnika Renublike istodentski nemiri nisu »galama određenog sloja građana«. Takva ocena, razume se, ni najmanje se ne slaže s ocenom anonimnog člankopisca. Autor »Borbinog« uvodndka nokušao je, međutim, da ovu čmjenicu zabašuri i to u nani'su koji se zove »Posle Titovog govora«, a koii je štamnan 11. juna 1968. godine. Kako izgleđa ovo zabašurivanje vidi se iz sledečeg nasusa: »U tom smislu je možda (nodvukao N, M.) uvodnik. koii je još ranije nisan, đonekle imao drukčiii ton od iziave c".ruga Tita (podvnkao N. M.) koii ie, novoreći o toj temi no prvi put. (podvukaio N. M.) svesrdno pođržao stuđentsku omladinu. i to sasvim odredeno, pa i, otvoreno govored, (podvnkao N. M.) određenije nego što je to bio slučaj u nekim političkim diskusijama a i u štampi.

Redakcija »Borbe« i dalje smatra (podvukao N. M.) da će rešavanja sarnoupravnih pro blema univerziteta postati ona ključna kariika od koje realno zavisi intenzivnije uMjučivanje studenata u celokupan naš politiički život, otud i odbija neke prigovore koji su joj upur ćivani u toku jučerašnjeg dana da je objavljivanjem čilanka zauzela poziciju koja, navodno, nije u skladu sa izjavom druga Tita«. Nema nakakve sumnje u to da ovaj tekst vrvi od kontradikcija. Autor najpre tvrdi kako je uvodnik »Borbe« imao »doneMe« drukčiji ton od Titovog govora, a neposredno posle toga tvrdi kako je »pozicija« njegovog lista u skladu sa predsednikovira govorora. Doduše, autor se postarao da što je moguće v : še zomuti i prikrije stavove svoje redakcije. Dooi’štajućl mognćnost da se članak »Mlado žito i kukolj« razlikuje od Titove izjave, anonimni nisac uvodnika upotrebljava reč »možda«, otprilike onako kao što bi rekao da će »možda« sutra padati kiša, i'lii da će danas »možda« biti leco vreme. Bez obzira na to, u čianku »Posle Titovog govora« ipak ima formulacija koje nam otkrivaju stvame stavove redakcije »Borbe«. Tako, recimo, nepoznati autor upotrebljava u navedenom tekstu izraz »otvoreno govoreći«. Taj izraz odnosi se na tvrđenje da je Tito »određenije« podržao studentsku omladkm nego neki drugi političari i naša štampa. Kada se ova ezopovska formulacija prevede na običan Ijudski jezik, onda to značd da se iiziava dnuga Tita razlikuje od izjava o studentsfcim demonstraci jama koje smo pre toga čitali, kao i od pisanja naše štampe o istoj temi. To je sagumo tačno i u tom pogledu ćemo se rado složiti sa nepoznatim čiankopiscean. Međutim, ako se Titova izjava raziliku je od pisanja naše štampe, onda se razlikuje i od nd'sanja »Borbe«, pa i od uvodmika »Mlado žito 1 kukolj« koji je napisan pre predsednikovog govora. Ako je autor teksta od 11. juna hteo samo da konstatuje postojanje ove raziike, bez ikakvog komentara, nije jasno čemu onda služi izraz »otvoreno govoreći«, Izraz boji zvučiii kao neka vrsta sknivenog prekora, Ne vidi se jasno kome je upućen ovaj nrekor Titu što je »određenije« podržao studentske zahteve, ill onim poiitičarima i štamni koji ove zahteve nisu »određend je« podržalii? Ovu nedoumicu još više povećava završna rečenica uvodndka od 11. juna. »Ključna« formuiacija u toj rečenici ie: »Redakciia »Borbe« 1 đalje smatra«. Ako redakoija »Borbe« i posle Titovog govora koji je bio određeniji u podršcd studentskim zahtevima od naše štampe« nalazi za potrebno da insistira na svojim odranijo zauzetim stavovima (inače kako razumeti izraz »Redakcija i dalje smatra«?), onda se to može razumeti kao iedna vrsta indlrektne polemike sa predsednikovom izjavom. Ovakvu istrajnost »Borbine« redakcije u zastupanju svog sopstvenog gledišta na problem stuđentskih demonstracija vredeio bi pozdraviti, samo kad ne bi biio drugog dela posiledmie rečenice uvodnika od 11. juna. Stvar je. naime, u tome što u ovoj rečenioi redakoiia »Borbe«, odnosno njen anonimni predstavnik. konstatuju kako je tekst pod naslovom »Mlado žito i kukolj« u sklađu sa izjavom druga Tita. To se dokazuje tvrđenjem da pomenuita redakcija »1 dalie smatra« fto. jest i nosle Titove izjave i posle onog teksta p »žitu i kukolju«) ono Isto što je »smatraia« i ranije. Koliiko ie ova argumentacija übedliiva, jasno ie za svakog onog ko razumno misli. Me treba ni nomiinjati do koje mere je nesnretno i locrički sasvim nekoherentno tvrđenie da je neki rani'je obiavljeni tekst naoisan u duhu izjave samo zato što se u nekom fcasniie štampanom tekstu »i đalie sroatra« da je redakdja »Borbe« biia u pravu. Sve ove zaista besprimemo mutne i nrof'vrečne formuladje, što svojom zarairšeuošdt Mče na egipatske hijeroglife, mosu se ipak objasnditi na sasvim prost i ieđnostavan način. »Svesrdna nodrška« stuđentskom nokretn kada dolazi od lista »Student« ili od iista »Susret« može se javno i otvoreno kritiikovati, na se čak može smatrati i sasvim da se oi'ii listovl sudski zabranjuju, ili da se na -"eki dmgi način ometa nijihovo štampamje. Međutim sa »javnom« i »otvorenom« kritikom svesrdne podrške studentskoj omiiadini ide, naravno, več nešto teže kad iza te podrške stoji autaritet prodsednlka Repubiiike. Oba trvodnika »Bmbe« f onaj od 10. I onaj od 11. Juna pobuđuju nas na to da, sasvira predzno, postavimo nelca pđtanja koia *u od najvećeg mačaja za stvarmi demokratsku debatu u usiovima samoapravljanja. 1. Jesu M zbilja konenl studmtskih »nemdra« prvefnstveno u nerazvijenom samtouprravilj anju na unđveraitetu za koje snose krdvicu univera!tetske vlastd; 1 iesu 1 zbilia ove viasti svojom »etatičkom« poMtikom krive za sve ono što se dešavalo kod Podvožnjaka i posle Podvožnjaka. 2. Kako se može aneflovatl m urdvorzitct da razvija samoupravij ačku iniciiativu studenata, kad se u isto vreme ti istl studenti sa jednim bezgraničnim birokratskim prezrenjem, tostiraiu kao »određenii sloj građana fcoji diže galamu«? 3. Da li borba za demokratski điijaiog pretpostavlja i borbu protiv sudskih zabrana clasila od učesnika demokratskog đijaloga? 4. Zbog čega »Borbi« smeta neraizviieno samoupravlianje na univerzitetu, a ne smeta joj rerazviiieno snm oupravi jan j e u onoj štamnairiii u kojoj driiraktori mogu, bez konsultovanja kolektiva, a uz konsultovanje nekog »sa strane«, da onemoguoe izlaženje lista beogradske omladine? 5. Zašto je biia potrebna intervend'ja prodseđnika Republike, pa da se tek posile toga u našoj štarapi čuju glasovii »svesrdne podrške« studentskira zahtevima? 6. Zar je zaista spremnost nekih političara da pokažu razumevanje za »sve studentske parole« iedan vid kukavičluka i »tribunske« demagonije? 7. Kako je moguć istn'nski demokratski dijaloer. akn se Ijudi besprizivno dele preraa staliiniističfcim, teološkim kanonima na »žito i kukoli«. na anđele i đavole, na pravedniike i grešnike? 8. Ko i na osnovu čega ima to noprikosnoveno pravo da u ime samoirpravne demokratije i borbe protiv etatizma prisvaia sebi titulu nebeskog baštovana što plevi od korova socijalistički vrt? 9. I naizađ, gde treba tražiti fiiozofske pretpostnvke jednug samoupraimog đrušbm u persijskoi mitoloeriii iii u Marksovoj humanističkoj viaiji socij alizma?

NIKOLA MILOSEVIĆ

STRANA 4

STUDENT

VANREĐNI BRO.I 5.