Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Knj. 1

М 5 ЈОВ. М. ЈОВАНОВИЋ

Турске на Балкану, а још више у бугарску војску, која је на Брегалници мучки напала српску војску, —

и то договорно са главним аустриским војничким круговима, и по наредби краља Фердинанда, и била потучена у јуну 1913., аустро-угарска влада спрема у томе међувремену неколико напада на Србију. Први пут у новембру 1912. кад је измислила аферу са ушкопљавањем аустрискога консула у Призрену, Прохаске, руком српских официра. Други пут због изласка српске војске на Јадранско Море. Трећи пут због Скадра. Четврти пут због српске победе на Брегалници. Пети пут због неких стратегиских тачака на српско-арбанској граници. Шести пут због Источних Жељезница, које су припале после Букурешког Мира Србији.

Једном речи оружани напад на Србију био је у ваздуху. Ствар је била ту, само је требало наћи што бољи изговор. Изговор је нађен-у сарајевском атентату. „Аустрија је имала да бира или да остане целина или да се распадне на националне државе. Она је извукла мач да чува целину а не да казни Србију за убиство Ф. Фердинанда“ — каже Конрад фон Хецендорф, шеф аустриског главног штаба.

И као што је Сарајевски Атентат био изговор за аустро-српски рат, тако је и аустро-српски рат био повод да се отвори Велики Рат. У Европи се сваког часа очекивао тај рат. Равнотежа сила једва се у њој одржавала; сукоб између два, готово подједнака по снази савеза, Тројнога Савеза и Тројног Споразума, био је неизбежан. Велики Рат је био опет последица и ранијих система и односа међу Великим Силама и нових набујалих живих снага. Аустро-Угарска је била оруђе њихово али и жртва.

О многим догађајима у овој књизи има специалних књига, који су догађаје, људе и групе приказивали какви јесу. Писац се користи тим, да би допунио оно што је потребно за историју овога рата, који је досада био најважнији догађај и у историји Србије: и у историји уједињења Срба, Хрвата и Словенаца.