Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Knj. 1

СТВАРАЊЕ ЗАЈЕДНИЧКЕ ДРЖАВЕ С. Х. С. 107'

Србији надвладао је осећања симпатије за старога цара: и царевину. Помену, приређеном од стране аустроугарскога посланства, присуствовали су врло многи државни представници. Међу присутним су били В. К. Николај Николајевић, који је заступао цара, и В. К. Борис Павловић. Влада је била готово цела, као и врло много официра из цареве војничке куће. Али, остављајући на страну спољашњу страну тога учешћа, није се могло опазити стварно саучешће у жалости аустро-угарскога двора. Ни у штампи ни у друштву није било пријатељских речи за убијенога надвојводу, а све под изговором да је Русија у њему имала неумољивога непријатеља. (А он је увек хтео да обнови стари Тројецарски Савез. Он је био најбољи пријашељ Русије, — тим речима пропраћа цар Виљем на телеграму ову последњу реченицу.)

„Чак и Сазонов онако узгред осуђиваше атентат, али зато врло оштро нападаше на полициске власти што су биле допустиле оне догађаје над Србима. (Овде је реч о нападима на Србе, нарочито у Босни, сутра-дан по сарајевском атентату.) А кад сам му ја одговорио да изгледа разумљиво што је народ, веран цару у целој Монархији, а нарочито у Сарајеву, узрујан, починио нападе које полиција није могла спречити, Сазонов је одбио да прими то као олакшавну околност. Он не признаје да у Босни и Херцеговини има много лојалних грађана, једва нешто муслимана и католика. Сазонов је исто: тако спорио да је сарајевски атентат, како Аустрија тврди, завера Велике Србије. (А// Ај/ додаје царска рука на овој депеши. У сваком случају досада, каже Сазонов, није дат никакав ни најмањи доказ о томе, и било би врло неправедно да се овај злочин приписује, — како то раде аустро-угарски листови — српској влади, која се држи врло коректно. Русија је имала исто право, толико пута, да Француску учини одговорном за атентате спремане на француском земљишту, а извршене у Русији. (Гја зашто није чинила2 пита Виљем П).