Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Knj. 1

СТВАРАЊЕ ЗАЈЕДНИЧКЕ ДРЖАВЕ С.Х. С. 115

за рат против Србије не би била потпуна, ако не бисмо поменули и ове две чињенице; једну, да су сви аустро-угарски важнији дипломати саветовали својој влади енергичну акцију; и другу, да сви немачки дипломати нису били сложни са намерама своје владе. Међу овима је и већ помињани немачки амбасадор у Лондону, кнез Лихновски. Он је под 16. јулом писао у Берлин:

„Кад се човек стави у кожу грофа Берхтолда, онда му треба дати за право; он жели да свој по„ложај, јако уздрман после Букурешког Мира (1913.), поправи, и да појача утицај Монархије на Балкану, умањен држањем Румуније, користећи се згодном приликом да зарати са Србима. Војници у Аустрији, зна се, покушали су одавно да ратом учврсте по„ложај царевине. Прво је требало дати лекцију ита„лијанским иредентистима; затим, опет, требало је ратом „а Ја Рппг Епстеп“ нагнати Србију да се остави „досадашњега посла и да се примора на цивилизованије обичаје. Ја то разумем, и да сам на месту владајућих аустриских кругова, ја бих можда употребио српске сплетке да решим југословенско питање у духу Хапсбурга.

„Први услов за такву једну политику требао фи да буде један одређен програм, заснован на садашњем стању права држава и међународнога права српско-хрватскога народа које није издржљиво, јер је тај народ подељен по вери, а не по раси, на пет разних држава (Аустрију, Мађарску, Аустро-Угарску, Црну Гору, Србију). Жеља да се одрже по сваку цену и из страха од великога напора, често је доводила, нарочито за време балканске кризе, до потпуне рушевине политичке дворе од карата, подигнуте на таквим основама.

„Ја сумњам да су у Бечу спремили такав један важан план, који би једини могао да буде основа за трајно решење југословенскога питања, за триализам, у који би ушла и Србија. Колико ја познајем Беч, он није способан да изведе тако дубок преображај у Монархији. Јер, пре свега, треба сломити

Е 8: