Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Knj. 1

116 ЈОВ. М. ЈОВАНОВИЋ

опозицију Угарске, која би се противила свим силама уступању Ријеке Хрватској. Нема, даље, човека у Бечу који би био довољно јак да тако што створи...“

„Војнички казнити Србију неће довести до повољнога решења југословенскога питања, које је врло тешко. Рат са Србијом ће у најбољем случају поново отворити Источно Питање, које је са муком затворено. Заштог Да би се дало морално задовољење Аустрији...“

Кнез Лихновски не мисли да су у Русији расположења рђава за Немачку, али постоје против. Аустрије.

„Ја не знам, каже даље Лихновски, да ли ће: се руска влада навести да остане мирна у аустросрпском рату. Али, ја могу са сигурношћу тврдити. да ће, на случај рата са Србијом, јавно мнење у Енглеској бити против Аустрије, чак и ако се оно опомене на Драгу Машин и њенога милосника, чије је убиство овде одавно у публици заборављено и остављено у историске догађаје... Што се тиче нашега савеза са Аустријом... ја то питање овако посматрам: да ли треба да помогнемо нашега савезника, да штитимо политику дана и комада, јер она неће довести до радикалнога решења целога питања, _ нити ће уништити великосрпски покрет. Кад су цесарско-краљевска полиција и босанске власти мо– гле провести њиховога наследника престола кроз „редове бомбаша,“ ја не видим зашто би се жртвовале кости славнога померанскога војника да подржавамо политику аустриских пандура, и само зато да одржимо у животу Аустрију, која тежи, као што је то показало доба Ерентала, да се одвоји од берлинскога туторства.

„Али, ако ми мислимо да ће се, после „последњега удара“ великосрпском покрету, Аустрија, срећна и безбрижна, показати захвална нама, онда се ја питам: да ли је после угушивања Мађарске Буне са помоћу цара Николе, после многобројних вешања које је тада Беч извршио, после предаје Мађара на