Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Knj. 1

СТВАРАЊЕ ЗАЈЕДНИЧКЕ ДРЖАВЕ С.Х.6. 117

Вилагошу под вођством царскога генерала Хајнау, народни мађарски покрет био угушен, и да ли су се између Аустрије и Русије, која је спасла Аустрију, засновали бољи односи2“

„Иако су у Бечу и Берлину најважнији људи међу собом говорили и о могућности рата са Ру«сијом, ипак су сви више рачунали да Русија неће смети, можда ни хтети, да улази у рат због Србије. «Сви су они рачунали да ће се, ударајући подмукло, «ствар свршити брзо, да ће Европу ставити пред свршени чин пре него што дође к себи, да ће се она приклонити пред страхом од светскога рата. У свакоме случају помишљало се на рат с Русијом, али се није веровало у европски рат.“

У Бечу су били убеђени да Русија још није готова за један европски рат и да неће смети ра"товати. Поред тога рачунало се и на унутрашње стање у Русији, на руске револуционаре, на рђав «саобраћај. Нешто слично се мислило о француским политичарима. Берлин је опет највише слушао шта товори висока немачка индустрија; кад је Круп фон Болен казао да је руска артиљерија рђава, а немачка најбоља у свету, то је било доста за немачку владу. „Цар Виљем, пише фон Тирпиц у својим успоменама, није веровао да ће руски цар стати на «страну Србије, јер Никола П не би бранио цареунице, а ни Русија у овом часу није ни финансиски би војнички спремна за рат... Француска ће умерити Русију, јер ни њој није до рата. На Енглеску нико није мислио...“ Ни његов министар спољњих послова није боље мислио о рату са Русијом.

Русија је, међутим, чинила све да ублажи ау«стро-српски сукоб, иако њен министар иностраних дела, свуда стално и доста оштро, сузбија аустриске оптужбе против Србије и њене владе. Сазонов није мислио да ће Аустро-Угарска смети ићи чак до рата, све до дана када је она предала београдској влади ултиматум. Он говори у половини месеца јула 19,4. грофу Сапариу, аустро-угарском посланику у Петрограду, да добија из Беча неповољне