Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Knj. 1

138 ЈОВ. М. ЈОВАНОВИЋ

буде у Београду, — јер је Г. Пашић био отпутовао у ово време у изборну агитацију за источну и јужну Србију, и његов повратак се очекивао тек пред крај недеље, упути једно писмо највишем чиновнику у Министарству Иностраних Дела, којим ће га обавестити да посланик има то после подне да учини једно врло важно саопштење, и да ће ради тога доћи између 4 и 5 часова у Министарство Иностраних Дела. То саопштење ће можда пожурити повратак Г. Пашића. Његов заступник би требао да се одмах стави у везу са њим. Ово писмо је посланик имао да објасни само као акт куртоазије, да олакша бржи повратак Г. Пашића, али није могао одложити ни у коме случају предају ноте. „Ако Г. Пашић не буде тамо, предаћете његовом заступнику; ако и њега не буде онда највећем чиновнику у Министарству Спољњих Послова.“

Барон Гизл је од „радости скакао“, како прича један његов чиновник, кад је добио ноту и ова упутства. егова жеља, и као војника и као Аустријанца, најзад се почела испуњавати; његов рад у Цариграду, на Цетињу, у Лондону и у Београду имао је бити завршен ратом противу Србије. Његово последње писмо грофу Берхтолду од 1. јула 1914. из Београда јесте израз и пример ситничарске аустриске политике, коју су без мало сви аустриски дипломати подржавали за време од 1905—1914. „Полумере, низ захтева, дуги преговори и, најзад, једна рђава погодба, били би најжешћи удар за углед Аустро-Угарске у Србији и њен положај у Европи“, завршава овај човек, кога француски амбасадор у Лондону, П. Камбон, назива опаким „шпицелом“ — још из доба када је био аустро-угарски војни изасланик у Цариграду.

3. Берлин нестрпљив.

Ако је “између Беча и Берлина ова ствар већ готово уређена, није била уређена између Беча и Рима. И у томе погледу гроф Тиса је имао право