Stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. Knj. 1

140 ЈОВ. М. ЈОВАНОВИЋ

ако Аустрија неком енергичном акцијом не привеже за себе Бугарску.“

Пажња берлинске владе је у овим часовима, у главноме, усредсређена на Петроград и на Лондон.

„Сазонов је од свога повратка у Петроград из Гродна врло узнемирен односима између АустроУгарске и Србије. Причао ми је да добија из Лондона, Париза и Рима узбунљиве гласове, јер држање Аустро-Угарске изазива непрекидну узнемиреност. Чак и Шебеко (руски посланик у Бечу, који је хладан посматрач), извештава га да су у Бечу све више непријатељски расположени према Србији.

„„Сазонов пристаје да су Франц Јосиф и Берхтолд пријатељи мира, али да поред њих раде врло моћни и опасни чиниоци, који, сваким даном, добијају све више утицаја у Аустрији и у Угарској, а који се не страше да гурну Аустрију у рат, макар дошло и до светскога рата. (Немачки цар прави на овоме месту ову примедбу: Ова слика би боље пристајала Пешрограду.) М треба. се запитати да ли ће се стари владалац, и његов слаби Министар Спољњих Послова, моћи још дуго противити тим утицајима...

„Пре су ратоборци и црнорисци полагали сву наду на покојнога ерцхерцога; смрт његова их није никако обесхрабрила. Они су заводили Аустрију на овај опасни пут којим сад иде. Прави творци "ове политике јесу нарочито два човека, чији је утицај све више опасан: гроф Форгач, који је „сплеткаш најгоре врсте,“ и гроф Тиса, који је упола луд. (Луд је Сазонов, нервозно бележи цар Виљем своје расположење, читајући овај Пурталесов телеграм.)

„ја сам одговорио Сазонову да су његови неумерени приговори аустро-угарској политици преувеличани, јер он претерано воли Србе, али нису оправдани. Право је признати да је бечка влада од сарајевског атентата досада била врло умерена. Прерано је судити, пре него се сазнаду резултати ислеђења о атентату, колико Аустро-Угарска има права да српску владу чини одговорном за велико-