Šumadinka

•lie правн и ноои алт>ине одт> стараца. iMu незнамо какзе су алвине наши стари пре Кооова носили после иодпалисмо подђ туђе господарство и сћ тнмђ и туђе руо умешало се у наше. Садг> ко бм знао nira е наше, шта ли не, и кадт> бм скину-. ли све оно што nie наше , остали бм голи. Говори се у обште да су потуре и димл!е турске алћине, aHTepia и сабрана кошула грчке, вдну доламу iijto можемо казати да е наша стара алвина , а и то ии начемљ се другомЂ не оснива него на ripnnoведкама и сх. тога што се често v нашимЂ народнвј.мћ наистаримЂ песмама споминћ, и у сваиои народнои песми све наше шнаке у долами пћват. Па н самт. снгуранЂ да смо бмла у миру, и да смо се могли изображаваги, ми бм до садљ крозљ толике векове доламу прекроили, мало снутове одсекли, мало рукаве пократили , место тока и сребраи пуцета метули евтина дугмета , па 6i>i до садЂ та иста долама имала Форму капута, саио што бм се звала долама, а u садг> можемо тако и капутЂ звати, и то е лепо име и, веле да то значи: до иолена. Међу тммђ л држи «ђ да е Форма стари наши алћина , као iuto садт> Црногорци носе, ков опетЂ nie ништа ДРЈ го него долама. Црногорце Hie ни една сила прегазила. нити се у НБшве обичае и ношае мешала. О.чи су за време србске царевине живили по наипитомимЂ местима лростране ондашнћ Cp6ie; кадЂ е царство • пало, онда наиболби и наипоштени ЈОнацм кои нису могли робство трпити, прибегли су у кршеве и у стене Црногорске, и пренели су са собомЂ ношнво, поштен К. карактерЂ и свободу наши праотаца, и г:розЂ толико векова бране све то уз'нркосЂ свима силама. Ништа неможе човека отерата у оне стене да живи, него велико чуство свое чести, народности и слободе. •—• И тако црногорско ношиво то e наше старо ношиво; одђ какве су e-арбе бмле пређе те алБине, то неможемо знати за цело, премда песме споминм често зелене доламе. Црногорци као што е познато носе све одђ белогЂ сукна, но то е само зато што с' почетка ни су имали кадЂ Фарбати сукно, па се тагго увело у обичаи. — Што ми пзкђ зовемо ове алг>ине немачке или швабске алЂине? Зато што смо одђ hs>ii примили, и што готово по несрећи, положенн смо тако сђ нашомЂ землвомЂ да цела цивилнзац!а и просвета долази намЂ преко нђи,и крозЂ шЛове доста прлнве руке, кое све називамо немачкгшЂ, да су Ta.iiann или Енглези на месту Иемаца, и дб< cmo прено нт>и примили ово мало целомЂ човечеству обшги обичан , онда бм и ове алћине заали: енглезснимЂ или талЈннскимЂ аЛБинама , као што тако зову далматикци у гди коимђ краевима , а и Црногорци кадЂ пиде човека у овмиТ) алБИнама некажу : Ено Швабе, иего кажу: Ено Лацмана, т. е. Тал!ана, што они само Ta^iane ввђаш у овимђ алг.инзма; а и сзмђ простми немачкј« народЂ зове ове алљине: ФранцускимЂ алБинама, а и млоги шловн списателЂи и садЂ кадт> оће

да кангу да е когодђ обученЂ у Фраку, они Kaasy често : у ФраицускомЂ капуту. Н слободно смемЂ рећи да oee алћнне нису ннчје, и башЂ зато су свачјв, epb ни еданЂ народЂ немогке казати: да су ово нћгове народне алЂине. То е притлжен !е csiio народа , одђ тога иетреба да се плашимо, не троба да ове алћине туђнмЂ алвинзма зовемо. Премда мораио признати да сви Славени примаго не само ове обште светске алвине него и науку осталогђ свега преко Нечаца ; само треба да гледамо добро, што е добро , полезно и човечно да усвоимо, а шта видимо да невала да вратимо натрагЂ некЂ иде управо у франк^уртЂ. Ми сздђ зовемо ове алћине немачкимЂ алБинама, а по времену, ако насЂ Бугари непретеку сами и ако одђ насЂ као што бм требало , почну примати просвету, они ће исте алћине, ела , обичае, намештаи у кући, и све што ми садЂ зовемо немачкимЂ звати србскимЂ ал.Бинача и т. д. То е као годђ кадЂ се каква стварв из' руке у руку непрестано продае, и сваки е зове оннмђ именомЂ одђ когђ е добмо, а међу тимђ оно е свагда онога у чимђ е рукама. О дђ иеко доба а особито у Београду учинћнЂ е доста великн коракЂ у томђ имену, и повећои части садв слабо ко каже : Соба застрта Немачки, или сатЂ ми иде по Немачки, него на место тога ушло е у обичаи едно правилнје име и кажу: Европепски , а то зато што су трговци путовали у Пешту , БечЂ, ЛаНпцигђ, TpiecT^ и далћ по свету, и видили су да неносе само Немци шеширЂ н ове алћине, него и Маџарн, Срби и Тал!ани, na опетЂ свакш ако и живи н носи се по европенски, лгоби и неодриче се свога народа. Но и та речЂ : Евролепски а бм жел10 да се преокрене и да се уведе у обичаи да се место нћ каже : Србски , ерЂ докле годђ ми сматрамо Европу и нћну просвету за нешто туђе, у чему ми као страни участвуемо; дотле ће и насЂ Европа сматрати за малу Азпо. Зато шштђ еданпутЂ кажемЂ: Даите да зовемо да е то Србски , свеоношто данасЂ кажемо да е по европеиски, и онда текЂ стуаиће нашЂ народЂ, у велику ту Фамилио изображенм европеиска народа. II што смо досадт. говорили: Онм остали изображени европеиски народи, имаћемо право после казати: Мн изображени Европеиски народи. А докле се мм сами изк.иочуемо из тога кола, дотле ће изсђ , и они изклгочати. И дотле ће лгодински меанџпа шиллти мени смрдлБиво печенћ, кое ме е толико разлготнло да самт» оволико морао писати. (Свршетам. сл^дув.)

еДАНЂ САНЂ. СвакЂ се шштђ добро опоминћ каква e лка зина бг >1ла 1847. године (приповедаше еданЂ) и едногђ дана кадЂ беше наивећа зима задоцнммЂ се