Šumadinka

Ј\? 5. У Београду, уВторникЂ 15. Лнуара. 1852» Г~ ШУИДДННКД, I ЛИСТЂ 3 А зАвдвж ш жевфвшп. УчредникЂ и издавателв .1iorto>in|>i. II. Ненад«пи11'г..

Оваи лнстђ излази ВториикомЂ и Петком-в. Цена му е годишна безЋ завитка 1-1. цв. а полгод. 7 цв. — са завиткомт. по' цв. на no' год. скупл^. Ко жели у Веоград}' да му се носи кући а не у дућант> илн у канцеларио no' цв. иа пола год.

Б А С Н А. .ЛАФЂ, и ЈУ1АГАРАЦЂ. ЛаФт>, господар -i. cbi'io у шуми зверова, ПодиЈке се едиомЋ. погражити лова. Са собомљ поведе едиио живинче, Знате добро кое, —■ магарца да риче. И да рикомЂ сво 1* омђ животинго плаши. А лаФт. у заседи да све само дави. МагарацЂ е свуда по шуми рикао, Сву е јкивотииго са гласомЂ дизао. ОА'& нћгове рике, све се поплашило, Мислили су Бог' зна, какво е страшило.

ЛаФЂ е дочекиво, и редомЂ ватао; У томђ и магарацЂ беше с' примакао. Види ловђ уловлћнЂ пак' с' лаФу окрене, И гордо иу рекне: „то е све од' мене, „Ето види сада когђ се више бое, „Или гласа мога, или власти твое, „И тгјг морашЂ лаФе, признати ми сада, .,Да е приличше, да магарацЂ влада." C»ierohn се лаФЂ е нЈ.му бесед1о: „Да те незиамЂ ко си, и н б' с' уплаппо."

М И Р 0 ђ I л. (Речннкт. за јкивотђ.) (ПродугкенЉ анекдота.) — бданЂ путникЂ из' Итал1*е дође у нашЂ монастирЂ Студеиицу, и зачуди се кадЂ нигди, ни у монастиру ии међу монасима невиди велелћшн богатства и разкоши, као што е свикао гледати тал!анске цркве и монастире у коима мил1они леже; м чудећи се томе запмта игумана: ,,Како е то господине, да вашЋ монастирЂ у таквомЂ сиротномЂ станго стои, а познато е да су срби лгоди побожии! — „Лако е то погодиги и одговори смирешди игуманЂ, „ерЂ ваши дшнастири просе милостинго да одену и украсе само себе, а кодђ иасЂ е друriR обичаи: наши монастири pa^ie одеваго сиротинго нег 0 свое зидоие." —• На Стамбол-iianiK пре неколико година, беше еданЂ ера што правлнше самаре. бданБ, кои у сваку чорбу беше мирођ1л, и кои е о свему хтео да зна, заусгави кпи. тпт -ii и запг>гта га: ..колико молгешЂ тм

да зарадишЂ новаца за годину сђ тмиђ твоимђ занатомЂ? Casiapi,iifi, кои е унраво онда тесао едно ребро за самарЂ, заустави се мало од' посла, погледа у оног' што га е пбгтао и одговори му: „врло мало добмнмЂ овако; но кадЂ 6w cbu магарцм носили самаре, н 6bi 6wo наибогатЈи човекЂ у Београду." — Солона, оногђ славногЂ законодавца, кои е грцшма наиболћ и наимудр!е законе и уредбе написао, загштаio еданЂ путг. у друшству да искрено каже шта су то уредбе и закони? на кое онћ искрено одговори: „закони и уредбђ паучина су, у кого кад' падну мале му.ве оне се заплету и цркну, а oce и бумбари раздеру паучину и про ђу здрави." —• Cp6crti0 воивода, покоинб1и ШуплЂикацЂ 6f .io е врло добра и сожалБива срца. За време свог' бавлена у ИталЈи. потрчи едно дете од' деветЂ година за нђимђ просећи да му што годђ удели. „Зашто се тм учишЂ просити тако из' малена?" запмта га ШуплБикацЂ тражећи по цепу да му што годђ даде. ,.И ника ,1,ћ нисамв npocio" одговори дете „мати е за мене радила, те ме рапила, али садЂ ми е мати болестпа, па иросимЂ да платимЂ лекару да е лечи." ШуплЂикацЂ, кои nie млого ТалЈннима веровао, радЂ е бмо да види далц е то исгина што дете говори. И каже детету, да е онћ лекарЂ, и да жели ићи с' нЂиме да види нТ.гову болестну маику, и да iofi бадава лек' препише. И тако дете напред' а он' за нбимђ , дођу у едну сиротинЂСку кућу, гди у наивећон сиротинЂИ нађе безг. икакве помоћи болесну л.*ену, маику тога детета. Икио nie могао 6олели лекарЂ бмти од' тога редког' Србина. брбо онђ позна по свеиу каква е болестЂ. То е гладЂ и сиротинл. Дете му донесе apTie и перо као лекару да напише рецептЂ. ШуплБикацЂ узме перо и место да напише кака†рецептЂ за лекЂ у апотеку, напише неколико речш своме Банкеру, кое све на свету лекарске рецепте за сиротно станћ превазилази, нКгов' е рецептЂ Macio овако: „Господине Челини, имаите доброту, притаЈкателЕО овога рецепта CBariifi данЂ на мои рачунЂ по еданЂ цванцикЂ давати." П отомћ преда таи изцћлителнБ1и рецептЂ дедету, и упутиЧа месго у апотеку, свомђ банкеру до аиотеке. Тек' што е ШуплликацЂ изашао из' те куће, и пошао сокакомЂ мислећи и чуствугоћи сиротинго, и свое добро срце: кадЂ, ал' опази гди му на суеретЂ трче два ОФицира, ooa Србина и оба нћгова добра ripiaтел/i. Обоица гологлави падну му око врата, н плакали су као деца кадЂ после дугогЋ времена, првми путЂ виде свого маику. „Шта памл е?" запмта ift ШуплЂИкацЂ, и поммслн, да су нКгог.о доброчмиство чули. „Како шта!'<