Šumadinka

10 е/ЈЈ -37У& 1в VvC>

проговори едантз „нова e Cpđifl у Маџарскои воскресла!" „И светми Лазарв воскресао е па е опетљ умро.'' Одговори ШупдБикацЂ иосле краткогт> ћутанн. ,,Али" повиче друг1н ОФИцирЋ : 5 ,начинили су скупштину, избрали свое чиновнике, све саме Србе, имаго одборт> и попечител^, прогласили Патр1ирха и Воиводу, и то е све бмло у Карловцмма 1- вогћ Маа, ево садт> е штаФета стигла, и тебе су избрали за воиводу. T i>i си нашт> управителБ и владате.и., ми ево предт> тобомт. гологлави стоимо." Шуплт>инацт> утрне савт>, грону му сузе на очи, скине капу и уздишући рекне: „Нисамв п децо вашт> владателв, докћ годћ ми сва трош^а морамо гологлави упоредт> пред' некимт> другимћ стонти, и н!>гове заповести слушати." (Ту е Шу плвикацЂ изт> свое смирености валвда на Бога имслјо.] •— Кралв Францускш затвори у Бастилу Волтера сбогт> н1>говогт> слободногт> писана, но кадт> се нћго†едант> театралнми комадЂ у театру представлао, допадне се врло кралго, и изда заповестБ да пусте Волтера. Кадт, му ВолтерЂ дође рекне му кралБ: „одђ сада буди само миранЂ и умеренЂ, а а те уверавамЂ да ћу се н о теби бринути." „Фала" одговорн ВолтерЂ „али ипакт> молимђ Bacii немоите водцти брнгу о моме квартиру, ербо гди самБ годђ по волби вашои бмо намешћеиЂ nie ми се допало." Б. Буки. Буки е второ писме у нашои и усвакои европскои Азбуки. Ни смо знали казати зашто е озђ нрво писме, а добро знамо зашто е буки второ, т. е. само за то што е азг прво. Немцм имаго едну пословицу: „ко изговори азг, мора и буки казати." То толико иа србски значи: „ко y6ie псето, мора га н за плотђ одвући." То естБ: ко 1:акво дћло почне, мора га и довршиги. За то и мм —• то естБ само н и читателБи Шумадинке — кадт> смо мирођпо почели, треба да е и довршимо, и кадЂ смо о азу онолико говорили, треба и другимЂ писменима да н еучннимо на жао, него и оне речи кое се сђ нБима починго да споменемо и протолкуеио. Баба. То е име за старе жене, ио макарЂ колик о каква жеиа стара бћЈла; опетЂ се намршти кадт> е ко годђ тнмђ имеиомЂ т. е. бабомЂ аовне. Девоике иаивише мрзе на бабе; ер' бабе бмле су у деволчкимЂ годинама и мотре н познаго свакш девончгпи погледЂ, сваку речБ, свакш уздисаи, и свако куцанћ срца. Што се тиче искусгва домаћегЂ и уобште светскогЂ, нико болћ непознае светЂ и лгоде него старе жене. врбо крозЂ чита†HbioBb животђ, то имђ е едина брига 6bi.ia. Старт> човекЂ сасвимЂ е другчш, ербо е онђ имао друге бриге, о коима се морао бринути; али стара жена кроЗЂ чита†свои живогђ само е мерила поступке лгодји и жена а то се зове мерити посгупке чигавогЂ света. И нико шштђ на овомђ свету nie жив1 - о о коме жене иису говориле, наравна стварБ младе жене о млогима добро говоре, кадЂ кадЂ више негЂ што бм требало: али старе жене слабо кога Фале. Гди се две старе жене разговараго, заустави се мало и слушаи iK, па онда негреба ти да читашЂ мирођ'по. Оне знаду све прошло, оие решетаго све садашнћ, оне проричу будуће, и свака готово стара жена на зло слути. Међу tmm' млађји светЂ нити зна прошлостБ нити се бри. не за будућноств, него само ужива садашнБостБ и обично весело погледа у напредакЂ. Старе ;кене нмаго пра во што свагда слуте на зло, ербо нбјово & све добро про-

шло, и свакш данЂ све имђ е ropifi. Старе жене, ма ко.лико старе 6bi.ie, оне опетт> свагда у младости живе, те. мисле кадЂ су младе бнле, па поредЂ свега тога што еднако на свого младостБ мисле, опетЂ никако немогу ji.i S де лгоде и жене да трпе, него ifi свагда оговараго. Стара жена чимђ отвори уста она каже: „ДругчЈе смо мм бмле, кадЂ смо девоике бмле." И обично старе жене говоре: да су се светЂ, и обичаи покварили, и да све одђ црнћгЂ на горе иде, и да е устаро доба бмло Btiuie учтивости н поштенн; а паиввппе преговараго да су се у нбшва млада времена болћ почитовале старе жене. •—■ А оно одђ како е света, све е бмло као и данасЂ, само оне непамте. Уз' гредЂ можемо и то казати, да е лако сђ пунммђ трбуомЂ о посту говорити. 6р старе жене снте су и играни и певанн и ашикованн. Старе жене имаго кодђ младогЂ нара;итал важности и чести само онда, ако оне имаго младе кћери или унуке. Онда такве старе жене видишђ гди по десетЂ момака лгобе у руку, слушаго шта оне говоре, шта годђ рекну налазе да нмаго нраво, и стотинама другји угодности; а међу тнмб увекЂ на другу страну мисле. Ако ко годђ у каквомв друштву сђ to6 омђ ce разговара, а гледа на другу страну, окрени му леђа, ер' онђ не мбјсли онде гди говори. „Лано е мои синко, викати на слабе и старе бабе" рећиће оне старе баке кое ово узчитаго „лако е описивати бабе кое су слабе и немаго никаквогЂ оружа, али изађи тм на мегданЂ ако смешЂ гонацмма, полководцнма и воиводама." ITo мн увћравамо наше читателћ, да онаи што пише мирођ^го неHte.ni никакву увреду бабама нанети; тмм' манћ што у читавомЂ Београду нема ни едне бабе, ербо ево има већЂ 12. година како онђ у Београду живи, и заклинћ се свммђ на свету да онђ јоштђ nie жену сђ беломЂ косомђ видш, а то е единми знакЂ по коме лн)д!и почну жене бабамазвати: дакле кодђ насЋ иема баба, нема жена кодћ Koift бм нашао десетЋ бели длака т. е. иа глави у коси. У стара времена, док' нисмо ioiuTe просвећени бмли, 6 б 1ЛО е исто толнко белокоси жена, колико белокоси лгодји. А садт> у ово просвећено доба жене са свошмђ црномЂ косомћ, свонмђ лгодма пре оцрне образЂ, хтедо рећи: пре обеле косу. Но томе су опетЂ лгодш криви. У едномЂ великомђ друштву, гди е бнла пуна соба лгодш жена идевонка, повуче ме на страну еданЋ одђ скора познаникЋ, пружи прстБ иа едну жену, и рекне ми смегоћи се и чудећи се: „Гледаи молим' те, како е она обоила косу и обрве, зарЂ Hie то сасвим' проти†вкуса? она плава, а коса и обрве црне." „ЗарЂ ти се то недопада? " упмтамЋ га л и погледамЂ на нћгову жену, кол близу беше, и кол не само обоену туђу косу имађаше; него iom r n> и на образу све Фарбе соргирала е Benrrie него икака†молерЂ: „Како ће ми се допасти, кадЂ тб 1 мђ се све жене грде и руже." Одговори ми онђ . Да самБ се с' нБиме из' ближе познавао више бм о том' roeopio, но оставим' га нека филозоФира. А и извадимЂ из џепа едну кнбижицу , у KoioB самБ одђ неколико година 6e.ie:uio на вдиои страни све онеузроке и побуђешл, сбог' koii нетреба човект> да се Јкени; а на другои страни све оие узроке сбог' itoifi треба да се ожеии. И тако на онои страни гди су узроцм проти†женидбе, запишемЂ: „174-ти узрокЂ, нетреба човек' да се Јкени зато. што сзвћ светЂ види нћгову жену само е онћ невиди, а онђ види све друге жене само свого невиди." На страии пакЂ гди су писани узроци с 6 огђ кои треба да се човект> ожени, бмла су само два узрока забележена .