Šumadinka

335

разстроено предасе. Она е 6w.ia достигла онаи степенЂ душевне туге, гди се више ннкаква тћлесна жалоств неосећа. — Прозорг. 6 бмо отворент> сђ изгледомЂ на море. Аманда погледа на исто , — угкасна мртва тишина почивала е на површини морскои, ни едногт, талаоића нје бшло — море е наличило унутраиишости девоике ове. СадЂ се отворе врата одђ собе. Атила уђе унутра, и као окаменћнЂ лепотом -b девоикиноиЂ заустави се одма при улазку. Нћгове се груди надму, нћгово дивлћ лице мало помало ублажи ое. .Дманда!" проговори Атила, колико е ГОДЂ нћжнје могао. Но место свакогЂ одговора caKpie Аманда лице свое. грозећи се. Атила се тргне, као да га е нешто брзо жигнуло крозЂ тћло; онђ io8 се приближн ћутећи и са своимђ е погледима прождирући. Но кадЂ ioft се еасвимЂ приближи, скочи она као одђ саме аше, и узвикне: г ,Далћ одђ мене!" „Аманда!" повиче Атила , но лице му е јоштђ непрестано мнлостиво obi.io. „Барбарине! даи ми могђ Хилдерика ! .,Нн речи о нћму више ! " продере се опоро кралв,

„ЛгобишЂ '? " занита девоика презрително. како лажешћ! кадљ бм ме rw .Tiooio , зарЂ 6w могао сђ tbo10 мђ крвавомЂ рукомЂ срећу moio разорава ги , што ми е наимилје на свету овомђ ? О. ћути! Tw сн и остаешЂ нечовечнми варварЂ ! (продуженћ слћдуе)

М А Л И Н Е. — Н зђ срдца изничу злобе и добродћте.п>и: з.шбе валл таки сђ почетка изчупавати, а доброд1 >телЂима номагати да расте и да ce укореннва. •— Истина, справедпБивост!, и оштроумЈе губе свого светлостЂ , кадЂ нису саединћне сђ кротосћу. — Свакога е дужноств имати : понизностг, кђ стаpinMa: учтивостл кђ себи подобнима; благонаравЈе кђ маНБима. — Стрпћливостп е наиизвћстше оружК противу клевете и облагивана. —

— Ко самЂ у себи евое спокоиство ненаоди но ће га гди далћ наћи. —-

My«i

и лице му се поврати у свое дивлћ станћ : „неспоминБИ „ 1 - , r ^ , — НикадЂ нечини чрезЂ другога оно. што можешЂ више имена нћговогЂ, ако желишЂ да и далћ према теби милостивђ будемЂ ! "

Бледе устне девоике презрително се насмеше : „Тм милостивђ ? разстанакЂ одђ могђ милогђ заручпика, убиство мои драги сродни, сведоцм су твое безграннчне милостн и доброте!" „Девоико не дражи ме ! " повиче Атила Ј оштђ аче; „помисли да сн у Moiofi власти. и да никаква сила землћ Hie у станго одђ мене те отети ! " Спокоино га иогледавши одговори Аманда : „Шта можешЂ више чинити осимђ убити ме ? " „Убнти те ? не, да ме боговн одђ тогђ сачуваго! " дода Атила сђ некимЂ жаромЂ: „да ми недаду богови ону убити, кого лгобнМЂ ! " Аманда noispie лице свое рукама , но кралЂ ioff се приближи и хтедне е за руку узети ; она га презрително одг. себе отури. „Аманда!" рекне Атила , „знашЂ ли тш

да те а лгоонмт.

Атила тебе лкоби!'

„Хиладу ми е пута ми.на смртљ, него тр.ол лго 6 овб!" одговорн дћвица грозећи се. Чудноватши се HeKiii осмћхЂ понви на лицу Атилиномђ. „ћудлЂнвицо: У момђ 6w се отечеству она девоика за блажену држала , noiofi бм Атила казо да е лгоби" рекне Атила и дода гордо : „И зарЂ то ништа незначи : што 6w Атнлу лгобити могла . безЂ да бм га се морала бонти ? " пЧуешЂ, кра.ио ! " одговори Аманда презрително и срдито . „ако си мого смртЂ заклгочјо а тм ме уби беЗЂ икаквогЂ оклевана, ал неговори ми ништа о лгобови ep r b ме то мори и уб!л страшно ! " „Па при свемЂ томђ, ипзкђ те лгобимљ, чудесна дћвоико ! u

самЂ сооомђ учинити. —• Непримаи никога себи за пр1нтелн пре, него што сазнашЂ, како е сђ пређашнЂи свои прЈнтелви жкв |'о. —■ — БезумногЂ страданћ, наука е разумномЂ. — РазуманЂ човек^з, ако ће колико знати . опетЂ слуша сђ великимЂ вниман ^емЂ шта други говоре. — Ко сђ неправдомЂ тече, сђ врагомЋ растече, ко сђ туђимЂ уздисанћмЂ кућу зида, неће му унуцм у нбоизи живити. •ХрабростБ и гонашство еднога народа безљ науке и мудрогЂ управлена, подобне су зверскои снаги. — Витежско незлобЈе подобно e витежскомЂ к»нашескомЂ гоначеству. •—

ЗАГОНЕТКА. (прев. нзђ Шнлера.) У да .1екЂ предћлЂ она те носи, ОпетЂ остае на месту своме. Безт> крила тебе она проноси, КрозЂ воздухЂ, свакомЂ предмету твоме. На свету то е подвозђ наибрж1и, На комђ се путникЂ B03io игда , И преко мора наивећегЂ трчи, Нншта претећи неможе т нигда, Стиже за еданЂ тренутакЂ свагда.

М Р В И Ц Е. — Владика дочуе за свештеника едногЂ , да се тако у предикама извештш . да може и безЂ сачиннванн и јученн предике свое на паметЂ. v свако доба. о чему са-