Šumadinka

371

сузе у моимћ очима , и ти ме опетЂ неразумешЂ. Иди л ћу остати самЂ. Свак1и коракљ далћ води ме већои пропасти. fl самБ изгублћнљ , сђ две речи створила си nponacTf. пред-а -мномЂ , а иза мене сви су путови и мостови покварени. Н немамт> куда натрагЂ. Л1оа кратка прошлостБ, они мои срећни часови. остак) ми као еданљ лепг. санЂ, после кога сна на нви сал'а жалостБ и очаAHie стои пред-а-мномЂ.. СадЂ ти слободно кажемЂ , да самБ те лшбт више него све на свету , више него мои животђ; и садЂ видимђ да ме нигда ниси хтела разумети. ПраштамЂ ти сву жалоств , кон ће ме це.шгЂ могђ живота морити 5 само ткоа срећа моћи ће мое несреће разблажити. „Милане мои, н ти вћрукмЂ !" рекне Милка и пружи му обадве руке" il с«мб те разумела одђ првогЂ дана нашегЂ виђеиа, н ти вћруемЂ и свагда сзмб ти веровавала, али н сзмб непрестано желБна тсои' речи , та твон лготнн и жалостБ добро ми чине ; то поджиже у моимђ грудма ону свету ватру, коа се са животомђ гаси- Moже насЂ кака†случаи раставити; али нема тога на свету што 6u могло мое мнсли одђ тебе удалБИТи. У момђ срцу нема више места ки за какво друго име. Оно е равно танкомЂ папиру, па комђ кадЋ се iiito напише неможе се избрпсати а да се нераздере. — Тм ћутиш -б Милане ?" „Шта имамЂ вшпе говорити! п!та имамЂ вмше желити! шта имамЂ вшше одђ бога просити. Све бћде, несреће и ужаси овога света , немогу ме внше несрећнимђ учинити. СрећанЂ бмти незове се дуго у срећи и добру живити, него савршено срећанЂ и задоволднЂ 6i>ith; па макарћ та савршена срећа едан -б данљ траала. Милка, н самБ савршено и подпуно срећанЂ. За споменЂ те мое савршене среће, прими оваи зеленми венацЂ; а самБ га за тебе оплео, тм си наилепше rovpo могђ живота ; н самБ у ићга уплетао мое ммсли мое уздисае и сузе, и твое лепо име." „Неиоже npoMbicao божш тако немилоети†бмти, да оваква чуства благооловомЂ ненагради. Милане , мм можема оскудни и сиротнБг бмти, али нигда неможемо иесрећни постати, Н примамЂ оваи венацЂ, и заклинћмЂ ти се онимђ знакомЂ на небу , чимђ су се лгоди на вћрностб свое лгобови заклиннли прз него што су Бога веровали, заклинћмЂ ти се, да , ако га ти предЂ олтаромЂ на мого главу неметешЂ, да ћу га, сђ овммђ истимб чуствама сђ овммђ истимђ ммслима у гробЂ понети. Нћна рука дрктала е нзподђ Миланове руке, н],не очи бнле су пуне срећнБ! суза. Онђ е осећао куцанћ свогђ срца, онђ е имао сто реч1и наеданпутЂ да каже, али ни едну речБ н?е могао изговорити. Они су ћутећи далћ ишли. Такво ћутанћ двои младм пуно е разговора; такво ћутанћ, неможе ни едно перо описати, ни една уста изговорити. Цела лепота природе за нби е говорила. Птице, кое су преко нби прелетале, или са гране певагоћи изподђ лишћа на нби вириле , цвеће, кое е поредЂ нби останло, све, све е повторавало нглове речи. На свакомЂ предмету станле су написане нБЈове ммсли. То су они блажени часови у животу, када човекЂ све евое желћ , све свое ммсли, изђ целогЂ овогђ

пространогЂ света свупи на едну точку, читаву вселену стопи у едну МБЈсао , то су часова лрве лгобови, у кого Hie никаква себичноств никака†интересљ помешанЂ. СрећанЂ е човекЂ, кадЂ све милисе овога свћта може у едномЂ лепомЂ створепго загрлити . у едномЂ нћжномЂ полгобцу полгоеити. ЧовекЂ докле притажава оно што лгоби, дотле пригижава сва кралћвства сђ нб1овимђ крунама, сво небо сђ нћгозимЂ сунцама ; дотле ужива све оне радост^ живота, кое е бож|'а мудростБ за уживанћ створила. „Хаид те децо !" викне мати Милкина са дну ливаде и они се као изђ некогЂ ена прену. Чита†светЂ за нби е бмо престао. Они су ишли, али землго подђ своимђ ногама нису осећали. они су гледали, али предмете нису разпознавали. Оно познато друхптво станло е. Они су сви нешто слушали. „Слушаите ено опетЂ !" рекне онак старни свештеникђ , и сви подигну г.?аву пазлБиво слушагоћи. ,,6сте-лн вб1 што годђ чули ?" укнта Селанићка приближавагоћегЂ се Милана. — .,6сам&!" одговори МиланЂ_ „Па шта вамЂ се чини, сђ кое стране долази ?" упмта еданЂ изђ друштва. „Молимђ васв, о чему е разговорЂ ?" рекне МиланЂ полако, и са†порумени. „Та топови пуцаго — негди се туку. Ено опетЂ слушаите!" одговори онаи и сви подигну на ново главе и отворе уста да бм болћ чули. МкланЂ погледа у Милку и насмее се. „Да се небо срушило, да су громови пуцали мн ifi небћ! чули!" рекне она полако Милану, и смешећи се оде cBoioS маицн. — ОпетЂ изђ дубине нека тутнивина чуе се; кое е пролазнло као стрела, крозЂ срца жалостн&Ј бегунаца. „То се у Срему негди туку!" повиче онаи старБШ свештеникЂ. ■— „Мол те се богу децо ! они топови потресаго кости кнеза Лазара; молите ее богу децо, оно сада тамо наша браћа гипу." (продужен^ слћдуе).

М Р В И Ц Е. —• бдан .ђ шалвивчина рекне еднои дражестнои младои госпи : Вн цватите као пролеће !" — „О" одговори она , „овогодишнћ е пролеће ружно." — Истина настави оваи брзо, а хтедо рећи — пролеће цвати као вм. — 6 дномђ трпелБнвомЂ мужу умре несносна жена. Пр1дтелБ нћго†тћшећи га лаклгочи говорЂ свои сђ овнмђ речма; будите спокоинн, ваша вћрна супруга садЂ е у лону АвраамовомЂ. — „Ако е тако , то сожалгоемЂ га ерЂ ће му првомЂ приликомЂ очи изгребсти." одговори опечалћнии мужЂ. — Придворна будала кралн ФранцускогЂ Франца 1. потужи се истоме, да му племићб некш прети, да ће га убити. „Ако онђ то учини , рекне кралБ . а ћу нћга после петЂ минута затимЂ таки обесити дати " — „Л бн bo^io милостивбш кралго," одговори будала, кадЂ 6бј вн