Šumadinka

ШШ 169 ш

вароши видимг., све каване и меане пороблћне; а мене на мов очи свогђ изсеченогЂ. О суете живота! О пропадлбивости овогћ света! Синовацт> Давидљ стоно е међутимЂ предамномЋ као прогптацЂ. Смртна вћств, конј ми е донео, као да е нћга на полакЂ умртвила. И га гледа тужнимг. очима и реко: Давиде, башт> бм волео да си тн правми Давидт,, а сва Француска воиска еданљ единБ1и Гол!лтг. за tbokj праћку. Шта ти се види, тита ће бити одћ наст. ? Онт> ништа неодговори, него диже очи пуне жалости на небо, и у величественомг> ћутанвд за увомљ се чешући, десномЂ рукомЂ извади изг, џепа листђ apTie. Та проговори, реко п: Шта ти е то? Иалг,да су точке капитулафе ? Нема ту капитулафе одговори онђ : Ово е свечанЂ прогласв на бечке грађане, да гоначно и весело сво иманћ свое и кр†за државу жертвуго, и на бедемима вароии да се 6iro. — У осамЂ сат1и у вече нкко несме на сокану бмти. Ко може оружЈе понети, таи ће доћи подђ пушку. Цео БечЂ постао е логорЂ-, ако буде нужде сваKifi ће сокакЂ бмти боино полћ. Лепа стварв, одговори а, и речи Давидове зунле су ми у ушима као кадЂ на мртваца звоне. ИпакЂ сиромау младићу тешко то тренуће нисамв хтео ioiuTi тежимЂ учинити. Трудш самг, се, колико самћ могао, да ми буде лице равнодушно и готово гоначно, и будући да нисамв имао речш, мирно узедо вилгошку и приону за мога шарана. Али у речима npeb, оруж^в, погребЂ, бедемови. бопно пол^ има доиста нешто кужнога. Не само што ми ге соба моа као пустошина учинила , него , веровао ми ко или неверовао, риба пређашнБШ свои вкусЂ сасвимЂ e изгубила. „Синовче Давиде, одђ ела већђ нема ништа!" реко а и устадо : „ко зна где ћемо сутра бмти ?" Што му драго ! одговори ДавидЂ: Французи ће у предград ^нма на акш одпорЂ наићи. Оћемо да покажемо свету да смо Беч.не. У свои вароши свакЂ живми одважанЂ е за бои, и спреманЂ е за ноћно бомбардиранћ. Свакоме ће бмти светковина, што ће за свога лгобезногЂ цара умрети. „Дете мое ! повика а на то брбллнћ лготитђ : говори као што паметномЂ човеку пристои. Канва е то радоств нашемЂ цару, ако сви изгинемо? мш волемо за нћга жи" вити; то ће намЂ већа честг. бмти. А ако вала мрети' а оно нека Французи одђ свое стране започну." „И мм сђ нБима!" повика ДавидЂ : „Свак1и се упалтј одђ желћ да се сђ нг.има no6ie. Говори се о своеволБцима, кои ће rio ноћи скупа са воискомђ изђ града на HenpisTe.ia ударити. Ни еданЂ Hie радЂ остати. Сви ce отимаго. Ни а нећу 6 б 1 ти последнБЈи." Заиста, Давиде? Но, то ми е мило чути. Само кадЂ будете на полго, подигните страшну ларму : тако баремЂ неће непр1лтелв варошв бомбардирати. А то е већ-b млого. И ноћу на варошБ пуцати. то е наивећ!и степенЂ човеч!е злобе ; као да за несрећу данЂ доста дугачакЂ Hie! Ноћно бомбардиранћ наигаднјб е изобретен!е у воеванго, коп се икадЂ измислити могло. Шта мислишђ Да»иде, оћели намЂ скоро помоћБ доћи?

БезЂ сумнћ. Haiua велика воиска ступа већБ из Ческе непр1нтелго за леђа. Цела мађарска инсурекф већЂ е скочила на ноге. БечЂ нека се држи само тр дана па смо побћдили. Како ћемо се тада веселити! л Ако то естЂ будемо живи ! Ако будемо живи си новче! У томђ разговору зачуше се бубнћви исподђ moi прозора. ДавидЂ обрну се брзо на петама и одтрча на полћ. Н еамЂ 6 бјо у очаннго. 1 оштђ се нк полакЂ нисам] наео, а морао самБ на свое место близу каше царскоп двора. Уздишући обеси саблго преко рамена, натуко ше ширЂ на очи, обазро се шштђ еданпутЂ — можда садг последнЂш путЂ собу мого видо. 6рЂ на то самБ се већЂ pl.ruio, да овде већЂ у кући бомбе и хаубице не чекамЂ; едно што самв израчунао, да до мога квартир^ тане изђ топа допрети може: друго, што е у овакимг обстонтелЂСтвама HaKMaHtift буџаћићЂ у тврдомЂ подруму удеснји него наЈЈлепша соба на првомЂ спрату, кудг кугле са свомђ свошмђ снагомЂ доспеваго. (продужиће се)

НАША ТРГОВННА. 11. Г1р иродни закони су вћчни , и владаго постонно у свакомЂ понву овогђ свћта ; они владаго и у човечЈемЂ животу државномЂ, друштвеномЂ и особномЂ. Разумнн саображаваго нБима свои животђ ; неразумни немотрећи на силу HtioBy и прогивећи шмђ се уде самимЂ себи, безЂ да ifi могу оборити и преиначити. ЧовекЂ слабм npciro , ако се улинћ тешке послове радити , ненча .тимђ, него приводи себи бргке конацЂ живота. Болестникђ побуђуе овимђ само наше сажалКнК. Велик1и и незграпнми човекЂ, надЂ се лгобко npeeia и ситно чини, као и малми човекЂ , кадЂ се крути и надима, неуспћваго у своимђ намћрама , него насЂ скланнго смћго. Свако има дакле свого природну СФеру, свои природнми кругЂ живота, кои е условлћнЂ исто тако нкимђ основима. Свако се смћ сђ ползомђ кретати casio у своЈои сфери, и ако увиди да и срећши СФера живота за нћга има, то може иЂ истима тежити, а и треба, али се несмћ у тусрећшго СФеру поставити. кадЂ му основи за то оскудћваго. Прелазенћ сђ ползомђ изђ едне СФере у другу иде правимЂ али не прекимЂ путемЂ, скока пакЂ никако нема. КадЂ некога боли глава, вћштЂ лћкарЂ лечи стомакЂ па и глава ирође; невћшта баба прив1л коешта на главу, уталожи по кои путЂ 6 олђ , али зло неуклони ; лудЂ бм напослћдку савћтовао, да се глава одсћче. Треба дакле вћшто основе болћгЂ стана створити, па ће сеугоднаслћдства сама показати; али за то треба упознати нагпе станћ и нћгове услове као и природу вишегЂ , болћгЋ станн; па вала извидити оз 6 илбно и скесрдно путЂ и начинђ, коимђ ћемо се моћи за срећте сганћ разв^ати и развити. Што е овде уобште о природнимг. законима свћта и о животу човеч1емЂ речено, то важи и за економнБШ животђ народа па имено и за трговину, ков е само една грана нашеп, економногЂ рада. Трговина народа каквогћ разв1*ена е онолико и онако, уколико и како е у-