Šumadinka

У Београду II, М а i и 18 5 7

Ш71ДДПНЕД

А i S Т Ч* i Д

шшњтжтвш®тљ ft шжшжшж ш жвтттжт

ТКЧ. l'i.

Ован листт. излази сваке Суботе. Цена e одђ 1. Апр. до нове године 18 гр. За огласе плаћа се 3 кр. ср. од-а врсте за вдан-путЂ а 5 кр. ср. за трипутт>.

Л' 42.

OilOMeM'i* iS3 r fi» дспан1»СТ1Ш аграли psailCMi»a , 'S». и каква му тавна и горка судба предстои; едину но неi извћстну утКху налазила е она у томе, што такве мис.ш (ПродЈ -жено) ј непогрожаваго млађану му душу; — онђ ние опа.као теУ„. ретЋ лукавогЋ полидие надзирадванн, коа га е окружиовомђ жалостномљ погледу крал« римскогЋ лежао r Ј v " 1 ' v , „ /л .ia читавомг. мрежомг. шпиона, кон му е удвоквала страе изразг> вг.чногг. разстанка. Одг. тогт. дана оилше онђ r i ј ј v

нав1|:х> лишенЂ свиго изгледа, и последнк честБ , кон му е учинћна, и кого би зарг. до смрти имао , да е до припадатће му круне дошао, бинше посћта цара рускогг, и кралн праискогљ у Румбуилћ-у, кои су владаоци по поздраву царице Марие Луизе зактевали, да виде малога к р а л а. Шестљ неделв по овомг. догађаго обитавао е наполеоновЋ синћ едно крило дворца Шенбруна у околини Беча. и садт. е настао за нКга онаи усамлћни живот*, коега празноћу и опасности онћ барљ онда ioinn. ние познавао, но у овои усамлћности ocra.ia e при нћму она, коа ia 6 една могла склонити на одлазакг. изг. Нариза, а и Азуроае шарене уши биле су му поволвна забава; као кодг. свакогг. дћтета, избрисала се изг^ нћгове душе она таина слутна коа му е улила онолико противлћнћ противг. одлазка изг. тилћрискогг> двора; — напротивг. нћгова вћрна чуварка осећала е при помислу на судбу овогг. царевића ову тежину бола и туге; противђ кое е безазленомг. царевићу д ћтиНБСКи узрастБ био штитг,. Кадг. су сви готово европски владаоци били у Бечу на конгресу скупили се, наслутиала се онаугрожавагоћи претнБи противг. овогћ невиногг> дћтета. Они roвора'у: „ми смо били сувише великодушни; Бонапартино племе валнло е сасвимг. утаманити, — нКговогг. сина осудити на вечно безженство и бацити ra у какавг. тавничареки монастирг.. Тада е господична С ... свакадЂ у наивећемг. стра у и туги долазила младоме кралго; сматрала гаесузнимг. очима и са лгобавномг. зебн!,омг> рођене маике, uoioS су •"ћкари одузели надежду да ће ioR се чедо предићи. Ho а само h I iho повћрително обхођенћ са несрећнимг. цаР^Вићемг. бинше гвозденимг. ланцима ограничено. Нвои С У сирћчБ грозили, да ће го у Фравцуску натрап- опраВи ти, ако она дрзне, говорити што кралго римскомг. о "ћгономг. отцу, о отечеству и о догађаима, кои су га у Аустриго довели; и за нћжпо срце ове дћвоике билше то Го рка туга, гледати, како се изћ ума нћногг. питомца губц же, и кон e од -b нћга удалавала свако лице или вћстБ изг. Француске. Ho при свемг, томђ доспела е ипат, една вћств чакг> до наитаин!и углова ове великолћпне тавнице: велики царг>, сирћчБ Наполеонг., извезао се изг. Кана на Француску землго и обећао е народу свомг> а и другимљ сагознимг. му народима, да ће онг> свого сунругу , царицу Мариго Луизу и свога сина , кралн римскогг. вратити у Француску. Она е дакле изчекивала ослобођенћ одг. каквогг. одважногг. дћла и изненадногг. силногг. удара, кои би лежао извангч свиго граница могућности и надежде, да се ние ту радило о бићу нћговогг> сана коме е онђ царску круну спремао. C . . ние за Бога смела никомг> изустити свое наданћ; само понекадг., кадг. е малогг. царевића у наручиго држала, уплела е она у безсавезне рћчн сг. коима се дћца задоволлваго, по неку пламениту искру нћни мисли и пуногт. ioH срца. НоћБ e била барљ нћна; колико е пута станла она ноћу замишлћна ига прозору, и управила погледг. свои у силно разпламћеномг> воображенго на далБни западљ, изгледагоћи одважне и гоначке ослободителћ, и препоручугоћи Богу овогг. чеда Француске , за кога се е лгобавБ читавогг> едногг> вели когг. народа сасредоточила тада у срце едне слабе девоике ? ! Но, ахг. ' ниодкуда гласа , и предметг. оволике зебнћ и страованн накнађавао е уцвелћнои дуиЈи нћнои оваи силни теретг. удвоеномБ лгобави свошмг.. бдногг. дана бинше се она на балкону дуже но обично забавила и при повратку у двореку башту чуе она асну воиничку свирку, кок е издалека до ушиго нћни допирала; она дође незнагоћи узрокг. овогг. веселп, у предсобие римскогг. кралв, и опази на лицу свиго присуствугоћи вћрни необичну бледоћу и суморностБ. Она iK запита дрктећимљ гласомг>: .,Шта е? — „Ова весела свирка ... — Шта е то , шта значи? 1 ' ■— „Прославлл побћду у страовитои битки" ... — кого су они (сагозници) добили ?" — „Царска е гарда уништена". — „А царг>?«

свака опомена на оно, liito е онг> био , а шта е садг> ј— ^а навћкг. изгублћнг.".