Šumadiska divizija I poziva : 1915 III

219

Зна се да је командант 1 армије другојачије ценио ситуацију него Врховна команда. Он је сав био обузет мишљу за контраофанзивом. Мислио је само на ослабљени притисак аустро-немачких трупа, а изгледа да је губио из вида Бугаре, који су нам били и најтежи. То је изнео и на 1 седници команданата армија у Пећи (29 новембра).' Па је на 1 седници успео да за то добије пристанак и осталих команданата армија. Али, нити је ситуација новембра 1915 год. била иста са ситуацијом новембра 1914 ,з нити је стање у његовој армији било боље него у осталим.з

Што се тиче оправке и уређења пута, то се морало неодложно радити и у случају повлачења и у случају офанзиве, јер би у оба случаја то била једина и неопходна веза са Приморјем и савезницима, све дотле док се не би успоставила са Солуном. А поправка пута није била немогућа. Црногорци су тим путем са извесним поправкама већ провукли четири батерије које смо им дали, међу којима и једну тешку хаубичку батерију од 120 м. м.

Истина, Црногорци су зато имали доста времена а релативно мали број топова, а сада је било обратно: много топова, људи, стоке, возова и материјала а мало времена. Али време није зависило од нас већ од непријатеља. Стога је требало без оклевања радити и урадити све што се могло да не дође до катастрофе, или да се она што више умањи. А да се пут заиста могао поправити и потпуно искористити, види се не само из тога што су Црногорци раније провели туда четири батерије, него што смо и ми сада истим путем, са малим поправкама, провели једанаест пољских батерија,“ преко

' Велики рат Србије, књига ХШ, стр. 118.

• Довољно је само напоменути да је непријатељ 1914 заузео мали део наше територије, да веза са савезницима преко Солуна није била прекинута и да су тада сви бегунци, на први знак офанзиве, похитали у прве борбене редове. Сада је било све обрнуто.

3 26 новембра командант Дринске дивизије |! позива телефоном је известио да је јачина његове дивизије 3987 пушака и 246 карабина. 27 новембра командант Ужичког одреда вели да је стање трупа Студеничког одреда „очајно, да су чете спале на 20 људи, па и мање, да само пет од сто може пунити пушке, а остало је промрзло и онеспособљено, те се на такве трупе не може више рачунати, јер је половина људи боса, а неке трупе немају већ по три до четири дана хлеба...“ А кад је наредио да се предузму најенергичније мере и онемогуће бекства, командант Дунавске дивизије П позива (Обр. 5135 од 28 октобра) одговорио му је: „И ја и сви команданти предузимају све што могу да се спречи предаја војника, али је: зима, ветар, голотиња, глад и замор јачи од свих ових мера“. А сутрадан, по пријему наређења за офанзиву, он га је обавестио да су дисциплина и морал у таквој мери опали, да трупе „нису способне ни за какву борбу а најмање за намеравану офанзиву...“

4 Стигле су у Рожај из Дринске дивизије П позива: 2 батерија резервног капетана 1 кл. Јанка П. Шафарика и 3 батерија капетана ! кл. Јована Т. Миловановића; из Дунавске дивизије П позива: 1. батерија капетана 1 кл. Драгоја Д. Котлајића, 2 батерија капетана 1 кл. Ђорђа С. Лукића

и 3 батерија мајора Милана Ј. Атанацковића; из Шумадиске дивизије 1 позива; 8 батерија мајора Петра М. Љубичића; из Тимочке дивизије Џ по>