Svet
MILORAD VUČELIĆ JE VEOMA BOGAT I MOĆAN ČOVEK, MIRU MARKOVIĆ SMATRA SVOJIM NAJVEĆIM NEPRIJATELJEM, A IMA I AMBICIJA DA BUDE PREDSEDNIK SRBIJE!
lazgovarao: Sleksandar Buričlć , V , V . ' ' ' ;
ALEKSfINĐfIR TUfINIĆ. dlreklor Karlćeve teleirlzlje BK TELECOM I jedan od najuglednijih novinara u ostatku lugoslavije. nakon podužeg ćutanja u ekskluzivnom inlervjuu za "Svet" otkriva do sada nepoznate detalje iz zakulisnog medijskog i uolitićkoa života Srbije:
: leksandar Tijnnić, trenutno direktor najmlađe srpske televizije, često je bio razlog : sporenja ovdašnjih medijsko-političkilr stručnjaka. Jedni mu ne mogu oprostiti "uzajamno korektne - i srdačne odnose" sa profesorkom Marković, dmgi ga, pak, dožviljavaju kao pravog vođu i iskusnog profesionalca, dok većiua ostaje razomžana Tijanićevskim oratorskim sposobnostima, kojima nije potrebno ozvučenje. On tvrdi da ide sopstvenom stranom ulice, nameran da još jednom napravi najbolji srpski TV-kanal. ® Rekli ste da će BK TELECOM bitj prva posleratna televizija. Šta to, zapravo, znači? Nadam se da ulazimo u jedau posleratni period, možda ne bukvalno. jer će sukobi takozvanog ograničenog inteziteta još trajati u Bosni i na granici Hrvatske i Srpske Krajine, ali svakako da ova televizija počinje rad u'periodu kada je mir izvesno bliži od rata. Nadam se da i novinarstvo izlazi iz jednog perioda lošeg profesionalizma, gde su jeftin patriotizam i jeftine parole pokušavale zabašuriti i zakrpiti mpe u profesionalizmu. kao što su, s dmge strane, i opozicioni novinari zameniivali
profesionalizam opozicionim stavom, smatrajući da je dovoljno imati stav i da onda novinarstvo nije potrebno. Kao rezultat tog imate neugledni program državne televizije, a čudna je činjenica da je i nekoliko medijskih projekata vlasti propalo kao, npr., nedeljnik "Epoha". Ni ovi dmgi nisu ništa napravili, jer ue postoji nijedan ozbiljan opozicioni medij. To su dovoljne činjenice koje govore da na tržište mora da se izađe kao profesionalan medij, a ne kao medij koji stalno nečim zamenjuje profesionalizam. U tom smislu, mi smo prva posleratna televizija i probačemo da unutar srpskog javnog mnenja uspostavimo standard brzine, kompetentnosti i inteligencije. Koliko ćemo uspeti, ostaje da se vidi, jer to nije iako u današnjim uslovi raa.
PRIČA O ŠEST MITOVA * Koje su osnovne odrednice na kojima će ova televizija insistirati? Ima nekoliko pitanja na koja ovo društvo nije odgovorilo, niti gajim iluzije da će odgovoriti, Kao prvo, osnovni centri moći uisu ni u skupštinama ni u vladama, i po tome bi se moglo reći da živimo u partijskoj državi kojom upravlja stranka ua vlasti. To je pitanje o kome javnost nedovoljno zna, iako naslućuje. Drugo je pitanje što ovde niko nije glasno rekao da pravi kapitalističku Jugoslaviju ili kapitalističku Srbiju, i kao na Divljem Zapadu; kada se osvoje teritorije na kojiraa su živeli ludijanpi i bizoni, izvadi se pištolj i regularuo najavi start trke za bogaćenjem. Ovde je država izabrala
10 ili 20 hiljada Ijudi i omogućila im da uđu u kapitalizam, dok je uas ostale zadržala, uslovno rečeno, u stadijumu raiiog kapitalizma ili onog najsiromašnijeg socijalizma. Ovde je država uzela pištolj i najavila početak trke. ali su taj pucanj mogli da čuju samo specijalni. To vam je kao ona ultrazvučua pištaljka za pse, jer su samo posebni čuli zvuke i utrčali u kapitalizam. Ovde srednja klasa, koja je osnov napretka svakog društva, ne postoji, ali je napravljena jedna finansijska elita koja je kriminalizovana. Samo su retki napravili novac legalno. a država je tolerisala, pa i izabrala, ili čak podsticala, ili čak radila u sprezi sa Ijudima koji su se na sumnjiv način obogatili. Sada svi ti silni državni, partijski, ratni troškovi raoraju da se pokriju iz neke kase, a to je no-
vac srednje klase. Ovo je dmgi mit koji je nerazjašnjen u ovoj zemlji. Treći mit je da smo jedna od poslednjih zemalja koja sa teškora mukom prihvata da više nema bipolarnog sveta, da ne postoje dva bloka. Nema više velikog Kreraija zato što to nije hteo veliki Kremlj. Da su hteli, oni bi postojali i onda je smešno kad mi odavde pokušavamo da uspostavimo u glavama naših Ijudi Kremlj, kao nekadašnji centar, uslovno rečeno, ortodoksne socijalističke misli. Morali bismo, konnč y. da shvatimo da se neke stvai i ne mogu raditi mimo sveta i dn je bolje primeniti pnšićevsku politiku glađenja i udaranja, povlačenja radi koristi, nego raditi ono što srao nevešto pokušavali u diplomatiji, medijiraa... To je treći mit - dn mi možemo mimo
celog sveta - što pokazuje jednu čuvenu vrstu autodestmkcije, koju posedujemo. Pa sad oni [judi koji su sa onoliko elana govoiili o ratu, danas ne umeju ni sa trećinom te snage, te volje i übedljivosti da se zalažu za mir. Recimo, državna televizija nema okrugle stolove o miru, nema übedljivog zastupnika mirovne opcije, kao što je iniaia pređstavnika ratne kada je svake večeri mogla da izvuče iz rukava deset džokera, koji su sugestivno govorili zašto treba da ginemo. A kad treba objasniti zašto treba da živimo, nema nijednog! To ostavlja neverovatne posledice ua mentalno zdravlje Srba. Taj treći mit: da možemo protiv celog sveta, između ostalog, usadila uam je i loša državNasUtrak tia strani 10
9
14.04.1995. Svet