Svet

DVE GODINE REĐEPOVOG DNEVNIKA U "SVETU": NIKAD U CRVENOM!

MOŽDA SPAVA

Plies dr Draško Heđep

1010

a li ste videli i jedan jedini kafić u kome, bat za tri stola, u živahnom ritmu erotskih pokreta, ne vrte, tako uvežbano i profesionalno, vrh kutije cigareta? Taj neurotični potez neprekidno me podseća na igru koju su, navodno, izmislili francuski emigranti, aristokrate, posle Francuske revolucije: jojo, lopta na kraju gumenog tankog konca. i igrankamože da traje u nedogled. Samo mi nije jasno odakle smo to # svi mi, i koji vrtimo onaj vrh kutije cigareta, i koji samo to u sebi činimo, maštajući, emigrirali, odmaglili, nestali? Ko zna, mada mi to svi spavamo, sanjajući jedan veoma ružan, izgužvan, nepotreban, besmislen, banalan san. PRERUŠAVANIE Svi se prerušavaju. Naše najveće glumice u teatru najpre su igrale Raku, u Gospođi ministarki. Između ostalih, i slavna Ljubinka Itnhić, kasmje autentična naslednica Žanke Stokić u ulozi ministarke. Sara Bernar je najpre igrala Lorcncaća, ni od koga drugog nego od Alfreda de Misea, a potom tek Hamieta, nenadmašno. Naša svakodnevna prerušavanja su daleko prizemnija: sve neke stranke s onim anegdotičnim kongresima koji se održavaju u devojačkim sobama, sve neka preseljenja i izjave za štampu, najčešće još o tome da neće učestvovati na narednim izborima, itd. Lopovi se prerušavaju čas u ministre, čas u tenisere. A naši dileri svi od reda, postadoše, preko noći, sponzori. (Sokol bi sigumo rekao Sponzori.) Bar na dva naša televizijska programa, u bilo koje doba, možete da čujete sarajevski žargon; ćuj, bolan, zajebancija, raja, ono, došlo joj, itd, Tako se kurs ovog narečja može učiti na dva načina. Najpre, na prvom mestu, uz zajebanciju raje o muzici modemoj, a na novosadskom kanalu kako se pišu pjesme, osobito one preuzete sa stranica vojničkih pisama i bijednog vicmaherstva u zabačenim bosanskim kasabama. Ne zna se šta je gore. Onda muzika, uz obavezno sjećanje na Narcisa, stara vremena, itd. Svi sve znaju, i radosno žele da nas pouče. Ponovo neko opako i gnusno pokušava da me zavitlava. Na oba kanala priča o sveznadarstvu i ptici koja se zove albatros. Kanda će se i Zubac vratiti svom govoru iz Širokog brijega, Mejbi. Ćuj, bolan, što ti je moda! Vrijeme prerušavanja.

MANDIĆ Na slikama Zdravka Mandića sve je kao tajna: iza sedam velova, u prostoriju maštarija, borhesovskom, ili još bliže; naiik na kultne kombinacije Margerit Jursenar. Svi ti Ijudi koji odlaze, i svi ti čamci koji bespomočno stoje u našim očajnim mrtvajama, i raskošno sfumato koji napominje velike venecijanske ali i engleske pejzaže, unutrašnjeg našeg bogatstva, osobenosti po sebi. Sa Mandićem je sve drukčije. U mojoj kući ima slika Mandićeva iz 1969, Banatski predeo, veliki format, Rasveta na nju pada, u različitim časovima dana, tako da je i izbliza i izdaleka zapravo moja intrmna Katedrala u Ruanu. Rasveta na nju pada, bez prekida. Visoka nebesa nad nama a diluvijalni instinkti u nama, Nema traga. Ima mnogo bola, intimnog, neprežaljenog, prvobitnog. Verovatno ne bih mogao bez tog vidika. Čitavo slikarstvo Zdravka Mandića, veoma značajno i bogato, kao da je slikano na najbolji mogući način naših velikih metafizičara: iza spuštenih trepavica.

Tako se, kao kod naših najvećih pesnika ponora, zaista doživljaj sna i jave prepliće, i sve postaje moltiplicirano, ozareno, kao u poznatom fihnu Mikelanđela Antonionija. Sve, možda, zaista ostaje pretočeno u zvuk. Mandič je ostao dosledan, i stoga njegova prepoznatljivost ima specifičnu težinu koja ogromno znači, a bogme i zrači. Prohodnost nije sveopšta, nego intimna. Ovi prozračni, nadahnuto slikani, iznutra osvetljeni prizori jednog života koji je več ođmaglio, ko zna kuda i ko zna kako, sveđoče o izričito ličnom pečatu: Manđić je ne samo sve poznatiji, nego i sve prisutniji naš slikar bola, izgubljenosti, i taj beleg njegove hrabrosti i istrajnosti ostaje vidan, neprebolan, blistav. U mom skromnom životu, koji možda baš i nije bio skroman, Mandić svojim rafinmanom i izuzetnim talentom ostaje, bar za mene, a videlo se sve više i za đruge, oličenje čudesnog našeg maga ne samo sfumata, nego i onih nebesa koja su iznad nas u kovitlacu nemogućeg, bogatog, nenadmašnog, i koja se, evo, nadnose i nad izložbu u kultnoj našoj gimnaziji "Isidora Sekulić", novosadskoj. Mandić je legenda.

DEPRESUA Na jednoj večeri, tvrdi se, upitao sam gosta koji je bio u depresiji: Da li ti je crk’o ker ili zec? U biti, pitanje i nije bilo cinično: naše depresije u vremenu kada se pije više nego ikad, i kada se najskuplja italijanska odela nose bezmalo izletnički, razmetljivo, u eleganciji kakva je vladala među ruskim kneževima neposredno uoči revolucije, svode se na male događaje, nesinhronizaciju Ijubavnog, to će reći seksualnog prohteva, na ćud po sebi. U ovom konkretnom slučaju, sigurno je bio u pitanju pas, kao sastavni deo našeg imidža. Valja se pokazati, bilo kako. Gradeći kule na besmislenim kičerskim našim znanjima, ići po promocijama naših nedarovitih keramičarki i poslastičaskih proizvoda, ići, ići, nikako se ne zaustavljajući. Depresija, stvar ofmena, izdvojena, neprepoznatljiva. NADA Na temu Dunava, te svete i svetle imenice naše geografije, napisano je mnoštvo knjiga i zapaženih, to će reći zapamćenih stihova. Dunavo Branka Radičevića srebrno se presijava u čuvenim karlovačkim, đačkim onim stihovima. Za Rastka Petrovića, putnika i ve-

litog druga, Dunav je svečanost, teče nedeljom, prazmčno. Tako je to nekad bilo, tako je i sađa. Sve dodoživljanosti Miroslava Antiča i njegovih potresnih setoenci iz snimljenih i nesnimljenih stihova i filmova. I, najzad, sve do Milisava Milenkoviča koji je znamenitog evropskog poetu Hansa Magnusa Encensbergera postavio sred Dunava, u mušičavim pličacima ispod Golubačkog grada, i koji je tu mutnu nalu veliku reku posmatrao u optici me.rafi7.ike, odozdo. Dunav je, očevidno, pamtio mnogo. I još uz to svakojake osvajače, buntovnike, požare i mostohrane. Pitao me je, za emisiju TV Priština (TV Novi Sad je apsolutno prebukiran profilima svojih urednika Zupca i Trifunoviča), pronicIjiv i vebma obavešten Dragan Ćikanovič, šta je za mene nada. Rekoh mu da je to san da jednog dana, kao naši stari, doputujem nekako do Vukovara, onda sače-' kam bečku ladu, svu u mesingu i opojnim aromama skupih konjaka, belu lađu, i lagano njome otplovim do Zemuna. Onda siđem, i vozom, opet kao naši stari, sve fcroz čortanovački tunel, vračam se u Novi Sad. San. Život je san. Nema Vukovara, nema lađe, nema plovidbe. Ipak, moja nada je sasvim dunavska. ŽIVOT KAO I'TLM: .Nikada se neće saznati da li bolje osećao u odori francuskog grofa ili u društvu Bate Živojinovića

Svet 9.06.1995.

32