Svet

RADE ČAPRIĆ: MOJI ZATVORSKI DANI SA ALIJOM IZETBEGOVIĆEM

Piše: Rada P. Kovačević

KADA SAM U CELIJI REKAO IZETBEGOVIĆU DASU BOSANSKI MUSLIMANIZAPRAVO "BOŠNJACI", ON Ml JE ODGOVORIO: 'VIDIŠ, BARE ■a ■■ |E €IA lUA IREIAI 11 II JB UM&Sm*

BADE GAPBBĆ. Leinlčanlii kopl le 18ISL godme almpiegi ibog dfžaiiia "šetalčko-iigtačlieg pigpagaiiiiie§ mateiijala'’ i !?) I smesten 11 tuzlansM Istražsil gatmn. a odatle prebaćgn n iat¥o? n Fečn gde se dmžlo sa robljašem Mijom ll eksklmghmoi IspOTesti la "Swet" prlča o S¥o|lni iat¥orsiglm danlme sa današnilm Brsdsednlksm Bosne i Hersegoirlne., seća se kako aii delil idmi glavlsn liska I ablisžnall je "da ' im šta dnže teaie". kako ie on Hližl pfeiložls nailv "Bošiilad" ga bosangke mnsllmaiže« le t¥fdl:

liju Izetbegovića upoznao sam lično negrie sredinom 1986. godine, kad su me iz tuzlanskog istražnog zatvora, kao političkog osuđenika, sproveli u Foču- Zatekao sam ga tu, zajedno sa ostalim njegovim "saborcima", fundamentalistima: Husamagaićera, Behmenom, Cehajićem, Haverićem, Daufćehajićcm... Foča nije bila zatvor. Foča je bila logor. Konc-logor. Mi, političM, biß smo upućeni jedni na dnige. Družili smo se. Dobro poznajem Aliju. Kako da ne. D zatvoru čovek ima mnogo vreraeua. Znam ga. Znam mnogo o njemu. Znam, čak, i kako mu ruka drhti kad je hlađno. Znam mu izraz lica kad mu je nešto neprijatno. Pa, kad ga pogledam danas i vidim šta sve čini i kako se ponaša, kad vidim kako se Ijudi prema njemu ponašaju, kako mu vrata otvaraju, meni dođe da se nasmejem i da zaplačem. Odmah rai iskrsne slika onog nekadašnjeg zatočenika fočanske kaznione, u grubom poceganom suknenom

odelu_ Danas vidim nekog sasvim dnigog coveka. pa se pitam: Ma, je li to onaj moj drug iz zatvora? Je li Aiija stvarno Alija? Ponekad mi se uciiii da ja Aliju Izetbegovića nikad ni sreo nisam. A, kažem, provodili smo zajedno mnoge duge i teške zatvorske sate. Sećam se kako mi je jednom, u nekom razgovoru, rezignirano i sa žaljenjem rekao; "E, moj Rade, ovo je jedna luda zemlja. Da nije, fi i ja ne bismo bili tu gde smo." Ovako danas počinje svoje glasrio sećanje na dane provedene u zatvoru u Foči, penzionisani građevinski inženjer, Lozničanin Rade Caprić. Mučno mu je, kaže, da se seča "fočanskog kazamata", ali mu je pamčenje, u ovom slučaju, jače od zaborava. Uspomene na "prokletu avliju", u kojoj je, kako reče, čovek u čoveku übijao dostojanstvo i ponos, još su mu sveže. A nije sve to ni bilo tako davno. Ni decenija još nije prošla.

O svom hodu po mukama bivši robijaš danas ne priča sa mnogo žestine. Na momenat mi-se čini kao da govori o nekom drugom. Ipak, ne može a da ne podseti: "Suđen sam na jednom prljavom, montiranom procesu, i to saroo zato što sam se usudio da mislim i čitam, što sam se drznuo da znam ono što se nije smelo znati. Ponekad prosto ne vemjem da se sve to meni dogodilo juče, u smiraj XX veka." Kad sam potražila i pronašla gospodina Čapriča, htela sam da mi najpre priča o svom zatvorskom druženju sa Alijom Izetbegovićem. Prihvatio je. Ali, nipošto nije mogao da preskoči mračno decembarsko jutro 1985. godine kad su ga u Loznici, ispred zgrade u kojoj je stanovao, sačekala četiri čoveka u plavim uniformama. Imali su nalog za pretres stana. Bio je krenuo na posao. Ali, bio je i osumnjičen da poseduje ustaško-četnički (!?) propagandni materijal. Pretres je bio

mučan. Trajao je punih šest sati. Od traženog dokaznog materijala pronašli su mu i zaplenili knjige: "Nož", Vuka Draškoviča; "Stvarno i moguče", Dobrice Ćosiča; "Tren 2", Antonija Isakoviča; zatim sliku kralja Aleksandra. Kasnije su mu u kancelariji zaplenili razne podsetnice, adresar, pa kojigu ruskog pisca Lava Mikulina, izdatu sumnjivih pedesetih. Dovoljno da mu se sudi. Pitam ga kad je osumnjičen, zašto, ko ga je to optužio, kako je sve počelo... "Teško je reći kako je sve počelo. Radio sam u "Glinici" u Zvorniku, kao nadzorni inženjer. Onda sam čačnuo u grupu "nedodirljivih". Prijatelji su me upozorili da se pričuvam. Počeli su da me prate. Ozvučena mi je kancelarija i prisluškivana svaka moja reč. Nisam to znao. Cak sam jedne večeri, dok sam sedeo u svom stanu, video kako se niz terasu spušta mikrofon. Posumnjao sam

i rekao ženi. Odgovorila mi je da haluciniram. Predmet je u trenutku nestao iz vidika i ja sam pomislio da mi se zaista samo pričinilo. Kad sam tu metalnu stvarčicu video i iz druge sobe, bio sam siguran da je java. Neču sada da vam pričam o smešnim navodnicama optužnice, o svedočenju pod pritiskorn. Reči ču samo da se tada sudilo mojim mislima, übeđenjima. Prekopavali su mi po duši. Tragali za mojim izgovorenim i neizgovorenim rečima. * Kakva je bila Vaša i Alijija međusobna komunikacija? Svi mi, uopšte uzev, u međusobnoj komunikaciji morali smo biti oprezni. Znali smo, znao je to i Alija r da nas u stopu prate doušnici i da svaku sumnjivu reč prenose upravi. To znači, nepažljiva, čak i u najboljoj nameri, izgovorena reč, mogla je svakog od nas koštati novog procesa u zatvoru. Mogla nam je doneti nove godine robije. Zato sam ja sa Alijom Izetbegovi-

ćem vrlo malo pričao o njegovoj "Islamskoj deklaraciji". • A, Alija, kako se on ponašao? Kakav utisak je on ostav Sjao na svoje zatvorske kolege? Upamtio sam da je Alijalzetbegović delovao kao jedan od vrlo smirenih zatvorenika. Nedostajali su mu porodica, društvo, sloboda. I kao i svaki od nas, i on se trudio da se to beznađe što bezbolnije, sa što manje ozleda završi. Siguran sam da se služio mimikrijom. Zbog svega toga ja više nisam siguran da sam stekao pravu sliku Alije Izetbegovića. Iz nekih našili razovora, mada mi to nije otvoreno rekao, stekao sam utisak da ne voli Srbe, Ali, družio sam se i dalje s njim. Jedno je izvesno: ni pomislio nisam tada, u fočanskoj kaznioni, da bi se Alija jednog dana mogao vinuti u sam vrh jugoslovenske politike. To se kasnije, ipak, dogođilo. Alija Izetbegović, onaj moj ”jaran" iz zatvora, postao je neko_u

21. 07.1995. Svet