Svet

AUTIZAM U SRBIJI: BEOGRADSKI "KIŠNI LJUDI"

Piše: Suzana Miličić

PO DEVETORO AUTISTICNE DECE SPAVA UISTOISOBI, A DEČACIIDEVOIČICE SU U ISTIM PROSTORUAMA!

Autizam. boiest povlaćenja u sebe. koja ge ćesto biia predmet interesovanja kžnematograflje (najpoznatajž žžim o toj temč je "Hain Man" sa Dastčnom Hofmanom). rasprosfeanjena )e i u naižm krajevima u većoj meri nego što to javnost misii. Movinarka "Sveta" posetila je neke od obolelih. razgovarala sa njihovžm roditeljima i došla do frapantnžh podataka o uslovima njžhovog smeštaja u "trainom boravku" u Olicč Stefana l/isokoo:

ajte mi da sklonim vašu jaknu. Znate, inoj Vlada voli da otkida rajsfešluse, pa se onda po ceo dan igra sa njima" . Dočekala me je u svom stanu Grozda Vasilev, majka autističnog mladića Vladimira. Kako njen sin praktično ništa ne može da radi, srećna je kad mu pronađe bilo kakvu zanimaciju. Makar to bio i rajsfešlus ili komad lastiša. Vladiinir ima 22 godine i boluje od autizma. Laici ovu bolest zovu "bolest povlačenja u sebe". Počinje poremečajem sna, gubitkom govora, potpunom izolacijom. Autisti fizički potpuno normalno izgledaju, ali obično nemaju nikakvu želju za kontaktom, ponekad se vezuju za pojedine predmete. Gotovo svi roditelji autistične dece pate od oseoanja krivice da su negde pogrešili u odgoju svog deteta, Njihova jedina preokupacija je da svojoj deci obezbede uslove za nastavak života. onda kad njih ne bude bilo. " Neverovatna je snaga koju izvučete iz sebe za dobrobit svog deteta. Kad sam radila vežbe govora sa svojim VLadom, svi su mi govorili da sam nemilosrdna, da nikad nije trebalo da postanem majka. Nisam mu davala da pije vode po ceo dan, dok nije naučio

da izgovori tu reč. On urla, moji roditelji ne mogu da izdrže, izlaze iz kuće. Kad je naučio da kaže voda, forsirala sam ga da kaže celu rečenic'u. Pravila sam se da ne razumem i sipala mu vodu u tepsiju. Uzeo je tepsiju punu vode, nagnuo je i ispolivao se. Tad se valjda naljutio, bacio tepsiju i rekao. Daj mi čašu vode. Jednogodišnji trud se isplatio." f?nča gospođa Vasilev, prisećajući se kako je, kad su lekari dijagnostiflkovali autizam kod njenog sina, išla, sa detetom u naručju, posred Ulice 29. novembra želeći da ih oboje "pokupi" neki auto. "Strašan je šok kad vaše dete koje je do treće goduie knjiški prnner idealnog deteta, počinje da zaboravlja sve štoje do tada naučilo, prestaje da govori, gubi osećaj za koordinaciju". Usred našeg razgovora pojavIjuje se Vlada, niladić koji fizički

potpuno normalno izgleda, ali ga odaje pogled koji besciljno luta. Hoće da pokaže da ume da peva: "Iz-gle-daš im kao lut-ki-ca iz Trsta, o-pe-gla-na no-ću " peva Vlada, upadljivo razdvajajući slogove, ali nepogrešivo pogađajući melodiju. U ruci drži komad lastiša, svoju "cocku", 1979. godine Vlada dobija brata, Ivana. Videvši da majka svu pažnju posvećuje starijem bratu, Ivan počinje da ga imitira i postaje sekundami autista. Da bi nekako sačuvala mlađeg sina, Grozda šalje Vladu u Zagreb u Centar za autizam. "Zagrepćani su, iako u isto vreme suočeni sa problemom autizma, kao i mi, uspeli da organizuju centar koji se bavi iskijučivo ovom bolešču. Autisti imaju očuvana ostrvca inteligencije, ali su za njihov živof neophodui poscbni uslovi, konstantna briga i budna pažnja. Jer, nikad se ue zna

šta može da uradi dete okovano u svom svetu, čije granice ponino čuva" - nastavlja gospođa Vasilev. Osetivši da je za trenutak zapostavljen, Vlada se ponovo javlja. "Mogu Li da te poljubim?" - pita me. "Možeš", kažem. Ljubi me u obraz, a onda podmeće svoj. Uzvraćam mu poljubac, dok mi njegova majka, sa najvećim mogućim osmehom, objašnjava da se kod njenog Vlade "Ijubav za Ijubav vraća". "Hajde Ijubavi, otpevaj nam još nešto. - ’Mi-la maj-ko ša-lji me na vo-du...’" - počinje Vlada da peva, a Grozda ustaje, tapše i igra sa sinom u skučenom prostoru. "Prvo srao se izborib da naša deca uopšte budu tretirana u zakonu. Sve kategorije bolesnili su bile prisutne, osim njih. Onda vam samo kažu; njiii nema u zakonu, ne možemo ništa da učinimo 11 - priča Milica Obradovič, ma-

jka dvadesetosmogođišnjeg mladića Dejana, autiste. Najrevnosniji borac za prava i život antistične dece je- Udruženje za pomoć licima obolelim od autizma koje je, uz pomoć sopstvenih finansija, osnovao Centar za smeštaj obolelih "Dr Olga Hadži-Antono\ić", nazvan po doktorki koja je prv r a razdvojila autizam od ostalih bolesti. U centru je organizovan dnevni i trajni boravak, ali su uslovi nepovoljni. Bar tako kažu roditelji, najbrojniji članovi ovog Udruženja. "Nama je neophodan Centar za autizara čija bi priraarna delatnost bila ova bolest. Prioritetni zahtev je prostor za trajni smeštaj gde bi se smestili oboleli koji više nemaju uslove da žive sa roditeljima. Ja uvek kažem da je Vuk Bojović mnogo više uradio za ZOO, nego naša Viada za au-

"Pubertet je najkritlčiii|l period, jer I oni poput zdrave dece Imaju seksualne nagone. Veljko se stalno mazi I jamuveč branim da bude tako prisan sa svojim drugarima. Ucim ga da se rukuje, muški potapšepo ramenu..." - . '• - ; . •

Svet 21. 07.1995.

16