Svet

još neizgrađena imati istu sudbinu kao i prethodna. Danas je Ilok pun izbeglica, Srba iz raznih krajeva bivše Jugoslavije, najčešcie iz Hrvatske. koji su nasli utočište ovde. Neld su po drugi put izbegli. Kakva ih sada sudbina čeka ne znaju ni , sami. "AKO SE ZAVIORI HRVATSKA ZASTAVA, JA ĆU PREKO DUNAVA" Kneževič Milan mi priča; "Došli smo, izbegli iz Vinkovaca, i tu smo kod nekih Ijudi na smeštaju. Ja verujem da taj sporazum između Srba i Hrvata neće bit’ dobar za nas. Naš povratak je nemoguć, na ćega da idemo kada je sve srušeno, spaljeno. Džaba mi o tome sada da pričamo, niti nas je neko pitao, niti će nas pitati. Biče onako kako je tamo zacrtano, sve je to uzaludno... Jedino što oćekujem, jeste da ako nismo mi mogli tamo bit’, neće ni oni moći ovde!" Pitali smo i Jurišič Mariju, Hrvaticu iz Пока, šta očekuje od ovog sporazuma: "Ja nema šta da mislim, ja nisam politićar. U lioku sam od ’42. godine. Ja pojma nemam, ali samo nek’ bude mira. Ja sam u onom ratu ostala bez igde ićega tamo u Dalmaciji,' mućila se i radila, sama sam ovde u Iloku i želim samo da bude mir. Kako bude,

biće! Meni nema šta da odgovara ovo ili ono, ja samo hoću mira, i da poživim ovo što mi je ostalo još od života." Nailazi mi u susret mlađi čovek u vojnoj maskimoj uniformi. Kaže zove se Predrag Cmkovič, Srbin sa Korduna. "Ovde u Iloku sam sa porodicom, tu sym na položajima, na гаtištu. Ja mislim da će se sve ovo rešiti mirnim putem." Cija če država ovo biti, hrvatska ili srpska? "Mislim da će zajedno živeti i Srbi i Hrvati." • Pod ćijom zastavom? To se još ne zna, ali ako bude hrvatska, onda ču ja preko Dunava, šta ču...? Gospođa Carevič, trgovac, Srpkinja, kaže sledeče: " Ja sam jako razoćarana u sve t0... Iz Daruvara sam, došli smo lani ovde. Ništa ne oćekujemo, mi Srbi smo već toliko puta prevareni da mi niš’ ne verujemo, ni u sporazume... Ja znam da je sve to zvanićno, da je dogovoreno, a1i..." Culi smo i mišljenje žene koja nije želela da se predstavi, kaže imena nisu bitna; "Iz Virovitice sam, oćekujem da će sve biti dobro, sretna sam što više nije rat, što se više ne puca, mislim da je dogovor moguć." U poljoprivrednoj apoteci nađoh trgovca, Legen Dušana (60 godina), o sporazumu on kaže "da po izjavi Milanovića i ovih naših trebalo bi biti dobro, jer za dve godine se može štošta izmeniti. Nisu ni oni,

Hrvati, zadovoljni, čjtam u novinama optužuju Sariniča da potpis ne važi... Ja sam četiri godine u Eoku, inače sam iz Virovitice. Tamo u Virovitici nije biio ratnog otpora, a kuću su mi srušili do temelja. Sada sam smešten u kući nekog Hrvata." • Šta ako se on sada vrati? Mislim da se ne može vratiti dok sam ja tu. Meni su u Virovitici bacili bombu u trgovinu, i meni više niš' nije ostalo nego da odem otuda. Posle mog odlaska srušili su mi kuću, ne samo moju, već sve srpske. Zato ja ostajem ovde dok ne vidim kako će se i šta rešiti, јег ja nemam kuda! Ja sam drugi put izbeglica, ’4l. smo sa porodicom bežali iz sela Klisa, opština Daruvar, od ustaša, i bili smo smešteni negde kod Niša. A, evo, opet i '9l. • Da li će moći da žive zajedno ovde i Srbi i Hrvati u hrvatskoj državi, ako tako bude? U hrvatskoj državi Srbi neće moći živeti, to ni slućajno!! Rađe bih u Dunav nego... ŠTA KAŽU LOKALNI SLOVACI Gordana, bankarski radnik, na pitanje kako će u budućnosti funkcionisati ovde hrvatska država, odgovara; "Pa, većina Ijudi se priprema za tu okolnost na neko kraće vreme, ali za neku dalju budućnost, teško! Mi ni ’9l. ne bismo odlazili od svoje kuće da je postojala mogućnost zajedničkog života.

U Virovitici tada nije bilo noći da neka kuća ili lokal nisu leteli u vazduh. Drugo, ti si samim tim što si Srbin postao građanin drugog reda i stranka za praćenje, јег smo tek kada smo napustili grad saznali da smo bili pračeni." • Šta ćete ako se vrati ćovek u ćijoj ste vi kući? Mi moramo onda da odemo odade, to je jednostavno njegova impvina, ona je neprikosnovena. Cak i ako ta neka država omoguči zaista ostvarivanje onog največeg Ijudskog prava, prava na život, šta če meni to ako mi nije omogučena egzistencija, pravo da radim? U Поки postoji "slovačid kraj", a Slovaci imaju svoje viđenje svega ovoga. Samuel Mudroh, Slovak iz sela Radoš kod Iloka, na ratištu je zajedno sa svim drugim muškarcima iz okoline. Na pitanje šta če biti bolje ovo sada ili ono što če doči nakon ostvarenja sporazuma Srba i Hrvata kaže; "Ovde živim već trideset godina. Da vam kažem pravo, ne valja ni jedno ni drugo. Ali, kako bude biće. Nama Slovacima bi najbolje bilo da živimo u Jugoslaviji, a sada ne znam..." Mirkp Mučaj Slovak je геkao: "Ja sam na ratištu, to je vojna obaveza od petog meseca ove godine." • Po vašcni mišljenju, da li bi Slovaci trebalo da imaju tu vojnu obavezu ili пе?

Mislim da ne bi trebalo da je imaju, a što se tiče sporazuma, ne znam da li će fonkcionisati. Zavisi šta se dogovore, može funkcionisati ali i ne mora, niko to ne zna. Хе valja ni ovako, ali mislim da ni onda neće biti dobro. Bilo bi idealno nešto između te dve opcije... Od nekih meštana sam saznala da pojedini Hrvati idu na ratište kao i drugi Iločani, a neki Hrvati su sretni što će ovo biti Hrvatska i posebno se oslanjaju i očekuju mnogo od Hrvata koji će se vratiti u Ilok. Muškarac u vojnoj uniformi koji nije hteo da kaže svoje ime, Slovak, reče mi da njemu ni ova vlast ne valja, ali da će biti još gora hrvatska, јег on "četiri godine puca protiv njih". I tako, svako ima svoje mišIjenje, svoje strahove i očekivanja. Kako će zaista biti, niko sa sigumošću ne zna. Pojedinim Ijudima sa kojima sam razgovarala čak nije ni jasan taj sporazum i šta su političari time hteli da kažu. No kada dođe vreme, shvatiće već, ali će onda možda biti kasno. Još petnaestak minuta, pa će 10 i autobus za Bačku Palanku. Na ulicama je sve više policijskih i vojnih patrola, da nije to zbog mene?! Polako mi biva jasno zašto je narod ovde poplašen, zašto beži od svakog šuma, od svakog nepoznatog prolaznika, zašto svaku policijsku patrolu obilazi u širokom luku...

Sumrak politike

Aleksandar Vulin

КО IE ТО DOŠ’O ošao izdaleka, dugo čekan, osporavan. priman sa nevericom, prihvatan, varan, sanjan, željen. nežeIjen. U svakom slučaju tu je, i sada nam valja živeti sa njim. On nameće potpuno drugi način života, druga shvatanja i druge vrednosti. On je u stanju da nam život olakša ali i oteža. .Tednostavno nema više šverca kao oblika života, večitog pravdanja embargom. Sada kada fabrika stoji onda stoji, zato Sto neko ne zna ili neće. Kada su putevi loši, takvi su zbog nerađa Ш kakvog drugog javašluka. Već vidim mudra izjašnjavanja; krivi su Turci, Hitler. Staljin i sankcije. Slabo će to da prolazi. Mada sigumo će postojati i oni koji će govoriti "E, u dobra stara \ rcmena kad je još bilo

sankcija". Ipak, takvih je malo. Verujem da će mnogim profesijama nedostajati ekžkluzivnost tipa "uživo iz Jugoslavije", ponovo ćemo postati mala zemlja na Balkanu, poznata po fudbalu i kosarci. Naslovne strane nećemo moći ni da sanjamo, hvala bogu. Takođe, naš najveći izvor stranog kapitala usкого će da presuši. Međunarodne institucije raznih profila prestaće da šalju i pomažu. Odoše ona vremena kada je bilo dovoljno zakukati protiv rata (ponekad) i sistema (uvek) pa da se odmah pojavi neki fini čika koji to sve plati. Bilo ne ponovilo se, bez sve šale, stvari sada postaju ozbiljnije nego ikad. Posle pet godina rata, ludila, nacioualizma, moramo stati. Stati i krenuti iz početka. Bukvalno ргаveći državu kao da se SFRJ juče raspala. Graditi novi sistem vrednosti lišen svesti o potrebi za

nasiljem, vrtoglavom brzom pravIjenju para, naćiji kao osnovi svega. Više se politika neće bazirati na pričama ko je veći ili manji Srbin, patriota, izdajnik. Sada na red dolazi privreda, zdravstvo, Skolstvo. Vreme je da se napišu i novi udžbenici koji će izdržati nepromenjeni bar Skolsku godinu. Ulazimo, dakle, u vreme koje ćemo možda zvati "sumrak politike", јег ona prosto-naprosto postaje sve manje važna. Ponovo će profesije - lekar, pravnik, učitelj ili strugar biti normalne i časne. Politika i političari polako i sigumo treba da odu iz naših glava i života tamo gde tm je i mesto u Skupštini i poneke novine. Ulice, trgovci i parkovi. univerziteti i fabrike ponovo će postati svojina i prostor onih kojii u njima provode svoje vreme. To neće više bitipoligon ostrašćenih vođa, već normal-

na tiha mesta kao i neka već pomalo zaboravljena vremena. Vreme iza nas biće pamćeno malo, nesigurno kao kroz maglu, ono koje dolazi, nije lako ali je bar novo. Imaćemo sad muka da sebi objasnimo kuda i kako, Ijutićemo se zbog siromaštva i razlika u bogatstvu. Ali čemo zato bar znati da kažemo krivi su ovi Ijudi i ovaj sistem, a boriti se i pobediti možemo na milion načina. Zivot teče dalje i živi zaboravljaju. Najveći gubitnici polako i tiho u crnini i sa ponekim cvetom ili svećom odlaziće na mesta svojih nemih hodočašća. Odla-

ziće da poprave zemlju i obrišu паsmejani porculan jedne izgubljene mladosti. Na licima ovih hodočasnika nećete naći suze, valjda što ih više nema, već samo nemi dijalog sa nekim tako dragim i večno nepristojno mladim. Znaš, sada je sve gotovo. Tvoji drugari treba da se žene, a i mali kreće na fakultet. Sine, a јеГ da, da sve to nije moraio. Sudbina, јеГ da. Probajte da otkrijete samo sa njihovih lica kog’ su prezimena, kad’ ne budete uspeli razmislite da li je sve moralo baš tako. Mir je stigao za mnoge ргеkasno. Sudbina, јеГ da.

"UVEK ŽEDNA ZEMLJA KRVI NAPILA SE OD REGRUTA GLNULI SU, PADALI SU USTAJALI, POSRTALI U PAKLU SU CRKAVALI ZA SLOBODU UMIRALI GRADOVE SU PREORALI, GROBLJIMA ŽTVOTE DALI, ZA KOGA SU RATOVALI, ONI NIKAD NISU ZNALI..." "TRULA KOALICIJA"

PREDSTAVA JE ZAVRŠENA SLEDEĆI PUT NE DIRAJ MOJE LICE ISPOD PEPELA B.DŽ. ŠTULIĆ

LEVO OD RAIA

* REPORTER SVETA UILOKU POSLE POTPISIVANIA SPORAZUMA U ERDUTU m

27.11.1995. Svet