Svet

SLOBODAN MARIČIĆ: NEMCI SU NAŠI SUSEDI, DŽELATI I ŽRTVE

Predrag Popović

Posle 1945. u Orc-lagerima širom Jugoslavije bilo je utamničeno oke 150.000 ovdašnjih Nemaca, koji su za razliku od onih šfo su pobegli u ieseti 1944. bili nedužnžS

oš pre nego što je knjiga Slobodana Maričiča "Susedi, dželati, žrtve" ugledala svetlo dana, u domaćoj, a delom i stranoj, javnosti izazvala je veliku pažnju. Preispitivanje dugo prećutkivanog pitanja jugoslovenskih folksdojčera naišlo je na interesovanje u prvom redu živih svedoka posleratnog egzodusa Nemaca sa ovih prostora. Mnogi su se ргеplašili da će Maričić izneti imena onih koji su direktno sprovodili čišćenje Vojvodine i drugih jugoslovenskih krajeva od folksdojčera. Na njihovu sreću, u knjizi se nalazi obilje spiskova i svedočanstava tragične sudbine jednog naroda, ali bez imena likvidatora. Oni se ionako sami prepoznaju. U svakom slučaju, istraživački rad Slobodana Maričića tek čeka kvalifikovanu ocenu. Ziveći dug niz godina u Nemačkoj, sakupljajući građu za ovo delo, Maričić je uspeo da otvori pitanje bez koga srpsko-nemački ođnosi nikada neće biti do кгаја jasni i čisti. • Od kada se Nemci nalaze na ovim prostorima? Jedan od prvih podataka o dolasku Nemaca na ove prostore datira iz 15 veka. Selo Ba, koje je danas poznatije po nekim drugtm događajima, bilo je prva nemačka kolonija u Srbiji. Organizovani dolazafeipočeo je za vreme Marije Terezije 1720. godine. Zbog osiroma-

šenja nemačkih zemalja, tada još neujedinjenih, nakon Tridesetogodišnjeg rata, iz godine u godinu na ove proetore počinju da pristižu Nemci, u grupama od po petsto ili hiljadu porodica. Dolazihsstu t u največem broju, iz pokrajine Svapske. Pošto su išh Dunavom, naseIjavaU su se u opustošenom Banatu i na sadašnjim graničnim pođručjima Rumunije i Jugoslavije. • Koliko ih je bOo? Prema rvaničnom izveštaju nemačkog Ministarstva za prognane, izbegUce i žrtve rata, koji je sačinjen 1951. godine, u Jugoslaviji se do početka Drugog svetskog rata nalazUo oko pola miUona pripadnika nemačke nacionalne manjine. Taj broj se može smatrati realnim, što potvrđuju i rezultati nezavršenog popisa stanovništva Kraljevine Jugoslavije iz 1941. godine. • Prema Vašim istraživanjiша, koliko Nemaca danas ima u Jugoslaviji? U knjizi sam napravio grešku rekavši da danas u Jugoslaviji ne T mačka nacionalna manjina ргакtično više ne postoji. Nemaca ima oko deset hiljada. Oni su se u dobroj meri već asimilovali, posrbili ili izgubili identitet, nazivajuči se Jugoslovenima nemačkog porekla. Nakon svih nesrečnih događaja, Nemaca je ostalo veoma malo, pogotovo ooih koji su sačuvali sva značajnija obeležja svoje nacije.

• Na koje nesrećne događaje mislite? Nesrečni su događaji kada se veliki broj pripadnika jednog naroda protera sa prostora na kojima je živeo skoro trista godina. To je nesreča i za jedan i za drugi narod. • Ko je kriv za tu nesreću? Nesrečni događaji su počeU u Drugom svetskom ratu i danas je teško da se proceni ko ih je prouzrokovao. Suština odnosa Nemaca i Srba mnogo je komplikovanija nego Sto to izgleda kada se prihvate uobičajeni kUSeji, koje su kasnije nametnuh komunisti. Kada su se, završetkom rata, okončala i stradanja Srba, počela su stradanja Nemaca. Tačnije: 1944. godine, oslobađanjem Beograda počelo je ргоterivanje Nemaca. Ta tragična zbivanja okončala su se negde oko 1950. godine. Stvaranje logora za Nemce i njihovo proterivanje nije predstavljalo specifičnost tadašnje Jugoslavije, več je to bila sudbina Nemaca u svim zemljama gde je postojala nemačka nacionalna manjina. • Nije U to bila kazna primerena nacistićkora zločinu? Moj lični stav je da ne postoji kolektivna krivica celog jednog naroda. Рге svega, potrebno je ustanoviti o kojim se zločinima radi i ko ih je činio. Da li su za stradanja Srba krivi dornači folksdojčeri ili strani, iz drugih zemalja.

• Šta kažu Vaša isfraživanja: ko su krivci? Do pojave nacista, Nemci i Srbi su živeli zaista skladno. Međutim, pojavom nacionalsocijalizma, preko nemačke organizacije Kulturbund, koja je objedinjavala sve druge njihove organizacije, počinje nacističko političko delovanje. Tada su se počele formirati tajne огganizacije koje su vršile političke pritiske na pripadnike nemačke nacionalne manjine i stvaranje svesti o pripadnosti velikom Rajhu. Sasvim je normalno što su se za tu ideologiju vezivali uglavnom mlađi Nemci. Stariji su mogli da procene da će nagli zaokret u odnosima sa domaćinima dovesti do velikih problema. Dobrovoljnom mobilizacijom u SS odrede, cvet nemačke mladosti se uključio u rat na najgori način. Među njima treba tražiti direktne izvršioce zločina nad srpskim i drugim narodima. Vojvođanski folksdojčeri velikim delom su sačinjavali SS diviziju "Princ Eugen", kao i još dve operativne jedinice, koje su se borile protiv partizana. Međutim, od 1942. godine više ne postoji dobrovoljno prijavIjivanje u SS jedinice, Već tada se vidi promena raspoloženja i folksdojčera, koji, na kraju krajeva, nikada i nisu bili na komandnim mestima u svojim jedinicama. • Nije li pravedno da Nemci, koji su neposredno činili zločine nad Srbima, budu kažnjeni za to?

Naravno, kao istraživač, ne želim da branim ni jednu, ni drugu stranu, ali moram da ukažem na istiniti ređosled događanja. Već prvih meseci rata, nakon pmžanja otpora, Nemci su uzimaii Srbe kao taoce i pretili njihovom likvidacijom ako se napadi nastave. Tada su i ustanovljeni oni odnosi 1 za 100 ili 1 za 50. Tokom borbi, partizanski odredi su zarobljavali nemačke vojnike i razmenjivali ih. Interesantan je princip po kome su to činili. Umesto uhvaćenih Nemaca tražili su Peru, Ziku, Lazu... članove svojih tajnih komiteta. Tražili su svoje babe, dede, žene i švalerke. U nemačkom zarobljeništvu ostajali su oni koji nikome nisu bih potrebni. Kada su ih Nemci streljaU, komunisti su izdavali proglase o tome kako su Nemci izvršili zločine nad jadnim i napaćenim seljacima i rađnicima. Naravno, zločin je zfočin, aU ni osveta kakvu su Nemci doživeU krajem rata ne može se pravdati. Svima je jasno da su 1944., kada su se Rusi približiU, iz Vojvodine prvo pobegU upravo oni koji su činiU zločine. Oni koji su ostali biU su duboko uvereni da im se ništa zlo neće dogoditijer.su čisti pred Bogom i Ijudima. VerovaU su da će u njihovu nevinost svedočiti Srbi sa kojima su ceo rat preživeU. Međutim, Rusi, prelazeći preko Vojvodine, čim bi čuli "ajn, cvaj, đraj" - streljah bi ili zatvarali u logore. Posle nadiranja vojske.

sledila je cela prateća bulumenta pljačkaša, koji su otimali nemačke kuče Ш übijali svakoga ko im se nešto zamerio. Nakon rata, od večih nemačkih sela napravljeni su logori, orc-lageri. Apsolutno svaki pripadnik nemačke nacije prošao je kroz nekakvo ispitivanje, pritvaranje i proveravanje. U ciframa iskazano, kroz logore je prošlo više od 200.000 Ijudi. Mnogo je Svih svedoka tih vremena. • Da U je vršena nekakva ргоvera, ffi su svi Nemci kolektivno isterivani? Do oktobra 1944. godine pobeglo je oko 200.000 Nemaca. Još toliko ih je ostalo da sačeka Ruse i partizane. Kada su napravljeni logori, mnogo ih je u njima skončalo. U sledeće tri godine oko 120.000 ih je iseljeno u Nemačku i Austriju, dok je ostatak zadržan u logorima i zatvorima. Za kratko vreme broj Nemaca u Jugoslaviji je sveden na samo četrdesetak hhjada. Osim toga, večini onih koji se nazivaju intelektualcima, kao i svim ostalima, nije poznata prava sudbina Nemaca. Ovde vlada vrlo sužena relacija; Nemci su za vreme rata činih strašne stvari i posle su kažnjeni zbog toga. Sada se mišljenja dele uglavnom samo po tome da h je ta' kazna zaslužena ili ne. Međutim, niko ne govori o kakvim Nemcima

Svet 27.11.1995.