Svet

DA LI ZAISTA POSTOJI: LUCIFER, SOTONA, ĐAVO, VRAG, MEFISTO

Sonja Jović

Cak 66% Ameiikanaca veruje u postojanje Sotonel

gstražžvaiiie kože je nadavno niedu Amerlkancima вшоуео magažln I "Mewswesk" pokazalo je da одгашаа postotak žitelja SHll (nagočito vsćiasklh I I protestanata) veiuie u postofanje Lucilega. ita o psihološkom. Iшllшоlо#кот I | socijalnom aspektu шоуапја 11 Sotomi misle laglednž američkž knjlževnlcl. gOozofl I sociogozi

. oznat I P° | različiI tun S imeni| ша kao ij što su I Lucifer : I i Mefisto, оп je zlo, neprijatelj, priuc tame, otac laži. Skeptici ga odbacuju, Roling Stonsi opisuju sa dosta sunpatije. Na bilo kom jeziku on odgoуага svom generičkom imenu; Diabolo, Е1 Diabolo, Devi. Luter mu se rugao, ali drhtao zbog njegovog prisustva. Za puritance sotona je bio metafora i personifikacija zla, kosmička transedeucija greha i grešuika. Nakon perioda prosvetiteljstva nastupilo je vreme "vedrijeg" p»gleda na Ijudsku prirodu i došlo do gublje.nja interesovanja za natprirodno. Gotovo preko noći ličnost sotone nestala je kao rioćna mora iz inoralue imaginacije Zapada'tjoš Volter je proklamovao "Izgubljeni raj" kao odvratnu fantaziju). Greh je takođe, uestao iz kolektivne svesti. U današnjoj postmodemoj kulcuri reči kao što su dobro i zlo dobile su krajnje relativna značenja. Ćak i sa propovedaonice o zlu se ne govori baš decidno. Mali broj vernika danas sjx)ininjc n'oim, alipresveш ga kao čudnu verbalnu figuru. Za irmoge ovo pitanje deluje frivolno. Mada Ijudi i dalje svuda trađe anđele dobra, ponekad su spremni da se suprotstave najspomiujanijem u istoriji - đavolu. Prema jednom uedavno obavljenom istraživanju u Americi, dvoje od troje ispitanih zaista veruju da sotona postoji. Za četvrtinu njih, međutim; on je samo simbol Ijudske nehumanosti, a hiisđani smatraju da samo onaj koji je vaskrsao može raskrinkati smisao đavolovog prisustva. Prema pomenutoj anketi, 60% je onih koji veruju u vaskrsnuće, dodajući da su bili iskušavani od strane đavola, a polovina njih veruje da je srela nekoga ko je pod sotoninim uticajem. Mnogi ujegovo prisustvo vide, pre svega, kada su društveui problemi u pitanju, smatrajući da je ou neprijatelj dece i porođice. Postoje i mišljenja da je rasprostranjena upotreba droge, pojava koja je došla pravo iz pakla. Nasuprot torae, samo 26%' katolika smatra da iii je davo iskušavao. a 31% protestauata neevangelista insistiraju da đavo, ouakav kakvhn ga \cćina zainišlja, пе postoji. Postojanje socijalnih klasa je u/rok zla, a u oslobadanju

ličnosti od poriva za njima obrazovanje igra zuačajnu, gotovo odlučujuću ulogu. Možda je teško biti dobar bez postojanja Boga, ali neizbežna prisutnost zla, izgleda, ne mora biti objašnjena postojanjem đavola. Zlo se u svojim strašuim oblicima manifesmje u masovnim grobnicama, izmasakriranim telima, koja se i danas mogu videti širom sveta, ali i u slikama gradova Hirošime i Nagasakija od рге 50 godina. Evropa, Azija, Afrika gdegod se okrenuli tokom celog ovog veka, svedoci smo zla u razmerama možda većim nego ikada ranije. U ranijoj istoriji Amerike takvi prizori imali su svoje objašujenje: snaga sotone okupirala je grešno, palo čovečanstvo. Danas, zlo se doživljava kao neminovno i uobičajeno, lišeno kosmičkog značenja. Da je problem moralnog posrnuča veoma prisutan u američkom društvu, govori i pojava nove knjige, specifične kulturološke studije koja treba da podseti Amerikance šta su zapostavili. U knjizi "Smrt sotone" Endrju Dclbanko, profesor američke književnosti na Kolumbija univcrzitetu. lamentira nad gubljenjein poimaiija zla olelolvorcnoa u davolu. On

veruje da je smrt đavola u modernoj američkoj kulturi "tragedija imaginacije". lako zlo predstavlja "neizbežuo iskustvo za svakog od nas", Delbanko dodaje da "nemamo načina kojim bismo povezali naš unutrašnji život sa užasima koji se dešavaju pred našim očiina". Suočeni

sa masovniin übicama, manijaciraa, nerailosrdnim genocidima, Ijudi najpre traže psihološka, sociološka ili, čak, genetska objašnjenja ovakvih pojava. Mada je Hitler bio sociopata, mlaka sociološka tenninologija ue može objasniti dubinu užasa koje su izvršili nacisti. I imeua Staljina i Maoa biće ponavljana kao simboli zla i, na neki načiu, predstavljađe svetovno poimanje starih religioznih inetafora. U zalileviina za đruštveniin raspravmua o zlu, Delbanko ž.eli da pokreue proh-

lem povratka brige za društveni moral i u sadašnjem političkom diskursu. Obnovljeuo je naglašavanje vrlina i poziv (uglavnom od američkih cmaca) za moralnu odgovornost, kao i političke debate o porodici i vrednostima proisteklim iz nje, ah i uzrocima zla i njegovom ob-

jašnjenju. Sigurno je da postoje stvami socijalni rizici u ■velićanju sotone. I levica i desnica američke politike već nitinski demonizuju jedni druge. Delbanko je čudan zastupnik đavola, koji se identifikuje sa “svetovnim liberalizmom". Koiiko nije za ”demoiiizaciju", podjednako kritikuje i "liberalno psihologiziranje" koje pokušava da odbaci zlo. "Ideja o zlu", on iusistira, nešto je "па čemu počiva zdravlje društva. Mi miamo obavezu da imenujemo zlo i suprotstavimo

mu se, kako u sebi, tako i u drugima". To, takođe, pokreče i postmodemističke tendencije na višim nivoima obrazovanja da se objasne sve fomiulacije dobra i zla kao autoritativne i represivne kategorije nametnute od strane vladajuće kaste. Ali zlo je uvek bilo misterija koja transcendira ličnu moralnost i društvene tabue. Deca umiru, nevini pate, dobri Ijudi postaju korumpirani. Zločini kao holokaust tragaju za svojim objašnjenjem. Zlo ispoljeno na takav način uvek je bio jak argument protiv vere u svemogućeg Boga. Ono, takođe, podriva Ijudski duh zbunjujući samozadovoljna moralisanja uverenih skeptika, "Draga moja braćo", upozoravao je francuski pesnik Sarl Bodler, pre više od jednog veka, "nikada nemojte zaboraviti kada čujete hvalospeve prosvetiteljstvu, da je đavolova najpametnija smicalica da vas übedi da ne postoji". Ukratko, Ijudska bića doživljavaju zlo kao nešto prvobitno. nešto što postoji izvan njih, ali i u njima. Ono je nešto toliko istrajno i prožimajuče, tako da ga jedino mitovi kao što je ouaj o sotoni mogu dočarati Ijudskoj svesti. Delbanko ne raspravIja o povralku bukvainom

verovanju u sotonu. Ono Sto on sugeriše, jeste da svetovno američko društvo oskudeva u dubokom i koherentnom osećanju zla, onako kako su ga preci danasnjih Amerikanaca doživljavali. Van ovih intelektualnih krugova postoje mnogi delovi društva gde je đavo sveprisutan. "Zeleo bih da sam siguran da se đaver identifikuje kao đavo, a ne da se jednoslavno koristi za objašnjenje različitih psiholoških tendencija I ', govorda je Fleneri O’Konor o svom radu pre 40 godina. Posmatrajući fundamentalistićki, uglavnom ruralni jug, kao i u mnogim drugim malim gradovima i unutrašnjostima, borba sa sotonom nikada nije samo intelektualna vežba, već pravi duhovni rat. Za Hauarda Krisija, cmačkog sveštenika, stvarni sotona nije "crvenoglavo čudovište račvastog repa i jezika u obliku strele". Po njemu, crkva je ta koja je uvek bila bolje informisana nego ostali svet o tome šta je sotona, kako se manifestuje i kako ulazi u Ijudske živote. Sotonine legije ne razlikuju se mnogo od onih u biblijsko

28% anketiranih emsii det |e Sotona "peali esndfee", 31% njih smntrei da |e reč o "izvoru zla" a 24% da je reč o "simbelu nehumemGstE čeveke prema čeveku"

Svet 11. 12.1995.

45