Svet

pa aa Oaza

. Šta se danas dešava u Velikoj Rladuši, nekadašnjoj prestonici "Babinog carstva", BP zapadne Bosne, u koju su u skladu sa mirovnim sporazumom tošle mešovite jedinice muslimanske, hrvatske i turske milicije kako bi osiguravale bezbednost pavralka preko

20.000 izbeglica koje su letos u strahu od odmazde Dudakovićevon Petog korpusa,

zajedno sa svojim vodom, pobe

selu Maljevcu, na hrvatsko-bosanskoj granici, pedesetak metara pre hrvatske granične policije, u potpunoj pustoši stoje dve ratom oštećene ı delom obnovljene kuće. U Jednoj Je otvoren kafić. "Poštovanje... Zdravo... Bog... Dobar dan... Merhaba...", mešaju se pozdravi. Nervozna mlađa žena, brzog jezika, provocira starijeg, suvonjavog, čoveka, s ofucanom kapom, dok oboje stoje oslonjeni na šank: "!o je sve vaš Babo kriv. Znam ja sve vas. Hoćeš da ti donesem kasetu? Sve se fino vidi... I gdje ste imali sastanke, i ko je govorio,i šta jc ko rek'o. Sve se zna. Sad ste pobjegli i gore sc po Austriji sastajete, mutite... Sve se zna kako ste skupljali novce za Babu. Zadnje vam je bilo za čizme. Vidiš da sve Znam. Nemoj mi ništa pričat', Hasanc, Znam Ja tvoju politiku. Autonomaš si fi, „srce fi je autonomaško...” Zbunjen ı uplašeni Hasan pokušava uevešio da se odupre: "Ja nc znam ni za

svoga babu, a ne za tog što ti pričaš. Meni moj nije donosio, a nije ni ovaj. Ništa se to mene ne tiče..." Zena ponovo planu: "Tri godine u Austriji i sve znam, ne pričaj. Cori ste od četnika, vi aufonomaši. Cetnici su za vas zlato. Ali, baš me briga za vas, sitne ribe" namigne gostioničaru za šankom dok potpuno smeteni Hasan zuri u pod. "Tri imena sam zapamtila i kad ih nađem, ja ću im sudifi. Nema za mene ni bosanske, ni hrvatske, ni turske policije" — završi žena ı glasno srkne poslednji gutljaj kafe.

STRAH OD ODMAZDE

Kroz velika stakla kafića okrenuta putu polako se pomaljala duga, spora, kolona autobusa, traktora. automobila, konjskih zaprega, natovarena najrazličitijim, Često potpuno neprepoznatljivim predmetima, načičkanim uplašeni ı zbunjeni ljudima. Liče na Hasana, Još uvek neodlučno naslonjenog na šank. Razlika izmedu njega i ljudi u koloni tako je mala, a ujedno tako velika. Hasan je ostao u Velikoj Kladuši i posle pada Fikreta Abdića ı dolaska 5. korpusa Armije Bill, a ljudi iz kolone četiri su meseca Žživotarili na rubu eladi ı živaca, u iniproviZov:no1l) naselju uz put u Kupljenskom, sclu ncdalcko od Vojnića, dvadesctak kilometara od svojih: domova. Oni su

gle na teritoriju Hrvatske

pobegli nakon Babinog pada ı sada se vraćaju. Uz obećanje BiH vlasti da im se

neće ništa dogoditi, sigurnost bi trebalo da

im garantuju i 200 policajaca iz BiH, Hrvatske ı Turske.

Policajci iz Turske prošli su kroz Kupljensko nekoliko sati pre nego što Je krenula kolona izbeglica-povratnika ı sada su već u Kladuši. Kad povratnici stignu u Veliku Kladušu, komandanti združenih policijskih snaga biće na prvom zajedničkom radnom sastanku, dogovarajući se za početak delovanja tronacionalnih policijskih snaga. Zasad se iz,Kupljenskog u zapadnu Bosnu vratilo oko 7.000 izbeglica, većinom žena, dece i staraca. Muškarci, vojni obveznici, boje se odmazde. maltretiranja, zatvaranja...

U kampu u Kupljenskom svaki konvoj povratnika prate priče o silovanjima žena, mučenju, ubijanju ili bar nasilnoj mobilizaciji muškaraca koji su odlučili da se vrate u Kladušu ı okolna scla. lako se svc češće, posredovanjem satelitskih telefona, oni koji su se vratili javljaju ovima koji su ostali ı uveravaju ıh da im se nije ništa desilo, nekontrolisani strah je jači. A možda je ı namerno poscjan.

„ __KUGA OD PRUČA

Još uvek potovo 15.000 ljudi nekako preživljavaju, zbijen uz pet kilometara

u selo Kupljenske, kraj

kolskog puta u Kupljenskom., gde su već četiri meseca u šatorima, kolibama od dasaka, kartona i šiblja.–

"U Hrvatskoj smo, a kao da nismo" govori stariji čovek u toplom kaputu ı sa šubarom na glavi. Stojimo pored puta, a oko nas se skupilo dvadesetak muškaraca od mladića do staraca. Covek sa šubarom neobičan Je po još nečem – ima kišobran. Ostali drhte u tankoj, pohabanoj odeći ı obući. Cini se da se ı ne obaziru na sneg koji im pada po glavi ı topi se, cedeći se niz borama izbrazdana čela. Uglavnom su u ononie što su Jedino poneli kad su pre četiri meseca bežali, ne verujući da će im vojnici 3. korpusa poštedeti živote.

"Ja sam Selim Trgić, 67 mi jc godina" — predstavlja se čovek u kaputu, sa šubarom ı kišobranom. " Bio sam 12 godina dopisnik tadašnjih ”Vjesnikovih" izdanja iz Velike Kladuše. Imam ćerku u Karlovcu i sestru u Zagrebu, udatu za Hrvata. Zena mi je teško bolesna ostala u Kladuši. U Hrvatskoj sam, a kao da nisam. Ne mogu do sestre i ćerkc, niti onc mogu k meni. U Kladušu se bojim vrafiti."

To sluša 64-pgodišnji Mustafa Purić: "Bio sanr40 godina mašmovođa po

o