Svet

Svet 5. 2. 1996.

COO Radić

eće petorice Okružnog suda u Beogradu osudilo je prošle nedelje dvadesettrogodišnjeg Predraga Janjića, zvanog "Cikara", s optuženog. za ubistvo · milicionera Rodoljuba Lukovića i pokušaj ubistva njegovog kolege Dejana Vićentijevića, na kaznu smrti strlejanjem. · Drugooptuženi u ovom procesu Goran _ Milosavljević "Mustafa" (21), koji nije u · direktnoj vezi sa ubistvom i ranjavanjem policajaca, osuđen je na godinu i osam meseci zatvora zbog nasrtaja na milicionera Mišu Stranjančevića, kome Je pokušao da otme službeno oružje i zbog neovlašćenog posedovanja revolvera i

__falsfikovanja ličnih isprava.

Predsednik Veća Miroslav Cvetković je, u obrazloženju presude, napomenuo da je istragom nepobitno utvrđeno da je optuženi Predrag Janjić počinio sva dela koja mu se stavljaju na teret, da se u toku istrage i suđenja nije pokajao i da je, pošto napad na policiju predstavlja ı napad na celo društvo, Veće odlučilo da izrekne najtežu kaznu.

Naravno, ovo nije konačni ishod celog slučaja, pošto će poslednju reč dati Vrhovni sud Srbije ili šef države koji ima pravo da potpiše akt o pomilovanju.

ZVANIČNA VERZIJA

Istražni organi su, na osnovu iskaza svih učesnika i očevidaca događaja, sklopili sve kockice mozaika ı rekonstruisali čitav tok događaja. ·

Utvrđeno je da je 13. marta prošle godine, nešto posle deset sati ujutro, tročlana policijska patrola, u kojoj su se nalazili pokojni Rodoljub Luković ı milicioneri Dejan Vićentijević ı Boro Kostić, krenula da pomogne svojim kolegama u intervenciji ı hapšenju okrivljenih Predraga Janjića ı Gorana Milosavljevića, koji su od Terazija bežali ka Slaviji ı na autobuskoj stanici u beogradskom Pionirskom parku, preko puta Skupštine Jugoslavije, ušli u autobus GSB. Prema svedočenju ranjenog, Dejana Vićentijeyića, milicioneri su blokirali vrata prepunog. autobusa, a kada su građani počeli da izlaze, Vićentijević Je, na pola metra od sebe, video Janjića, koji je u rukama imao pištolj ı bombu, a potom osetio da je pogođen hicem u levu preponu. Kada se okrenuo, video je svog kolegu Rodoljuba Lukovića na pločniku kako se ranjen drži za grudi ı zove u pomoć. Usledila je eksplozija bombe, na četrdesetak metara od njega, u pravcu zgrade Predsedništva Srbije.

Za to vreme dežurni milicioner Mišo Stranjančević, vođa druge patrole, pokušao je da iz autobusa izvede ı uhapsi drugooptuženog. Gorana Milosavljevića. Medutim, mladić nije hteo da se preda,

|| Veće netorice Gkružnorj suda u | Beograd osudilo j e prošle nedelj E | s} "Gikaru" e3

nego je nasrnuo na Stranjančevića, 1, uz pretnje, pokušao da mu otme službeni pištolj. Milosavljević je potom, ipak, oboren i savladan ispred autobusa, a u času kada je izlazio iz vozila, milicioner Stranjančević začuo je dva ili tri pucnja.

Svedok Boro Kostić ostao je, najpre, u –

kolima da čuva jednog privedenog, građanina i tu je iznenada začuo, kako je posvedočio, tri ili četiri pucnja iz. pištolja.

"Izašao sam iZ kola i video mladića kako pretrčava i preko parka, beži ' prema zgradi Predsedništva Srbije", kazao je Kostić. "Potrčao sam za njim i čuo da drugi milicioner puca u vazduh u znak upozorenja. Mladić je nastavio da trči, a kada je stao, video sam da ima pištolj i bombu u rukama. Iznenada je prislonio pištolj na desnu slepoočnicu i ispalio metak. Primetio sam da revolver nije postavljen vodoravno i da on nema nameru da se ubije, već da se povredi. Pošao sam ka njemu, a mladić je levom rukom bacio bombu, koja se ofkotrljala nekoliko metara dalje i eksplodirala.!'

Samo na prvi pogled ova panična ı krajnje neracionalna reakcija mladog, Predraga Janjića deluje nerazumljivo. Evo objašnjenja.

STRAHOVI OD POLICIJE

U razgovoru sa zatvorskim psihologom i komisijom psihijatara — sudskih veštaka, Janjić je kazao da je počinio "neko razbojništvo" ı da je zbog toga trebalo da se preda miliciji. Ziveo je u stalnom strahu i mislio je, kako kaže, da će ga policajci ubiti. Radi se, zapravo, o pljački 50 nemačkih maraka, koje su 17. septembra 1993. godine, optuženi ı njegov koripanjon Predrag Bogosav, zvani "Packe", pretnjom oteli od Bojana Kneževića iz Beograda, što je, inače, bilo predmet posebne optužnice. Zbog ovog razbojništva Janjić je osuđen pre tri nedelje ua dve godine ı tri meseca Zatvora.

Milicija je tragala za njim, a nekoliko meseci pre tragičnih događaja u Pionirskom parku policijska patrola je u poteri ispalila na njega ı njegovog druga Miljana Vukovića "više metaka". Tada je Janjić ranjen u obe ruke, a posledica je lakši oblik invaliditeta leve šake.

Zamenik okružnog, javnog tužioca Milan Sarajlić odbacio je, u svojoj završnoj reči na prošlonedeljnom glavnom pretresu u beogradskoj Palati pravde, strah od policije kao argument, uz pomalo. ciničnu konstataciju da "cela beogradska

kj a. “<.

policija sigurno nije jurila za optuženim, jer da jeste, onda bi ga valjda neko Jednom i ubio".

Janjićev advokat Borivoje Borović ukazao je, s druge strane, na njegov patološki strah od policije i podsetio da je okrivljeni zvao telefonom inspektora MUP-a Stari grad, koji je svedočio u toku procesa, u nameri đa sa njim razgovara O svojoj krivici ı predaji.

Beležimo i reči gospodina Dragana Janjića, oca osuđenog, mladića, koji u razgovoru za "Svet" kaže:

"Živeo Je nenormalno, stalno u strahu, jer je dva puta privođen. Govorio je: 'Ćale, hoću da se predam. Ne smem, ubiće me od batina'. U zatvoru mi je rekao da ne zna kako se sve ono u Pionirskom parku desilo. Kazao mi je "Nismo se spremali da pucamo i ubijamo. Nisam hteo da ubijem'."

A osamnaestopgodišnja Kristina Belavina, intimna prijateljica mladog Janjića, priča: "To je bila paranoja. Mi \\V , mnesecima uveče nikud nismo izlazili. + ? Predrag je dolazio kod mene, ja sam išla M \ kod njega kući, ali nismo išli ma javna ~ i S