Svet

bh

Svet I8.3.1996.

»rprrrpatkayaxk-

Bolje riba u gajbi, nego nafta u Turiji: MILAN PAROSKI

vi Sad "fine de siecla", lakiranih fijakera i belih četvoroprega, pozorišta ı Matice srpske, Novi Sad koncerata i predavanja, pospodskih balova ı nepomirljivih političkih svađa, restorana i kafana, "grad vladika, đenerala, građana, 'purgera', trgovaca, popova, majstora, advokata, paora, činovnika ı bostandži-

.Ja”, kako je u jednom trenu

zaličio Jaši Ignjatoviću, Novi Sad XIX veka, koji je u Evropi, po promišljanju mnogih mislilaca, istoričara ı hroničara njenih, trajao duže nego druga stoleća: počeo Francuskom revoluciJom 1789, a završio se tek na Vidovdan 1914, jednim atentatom ı velikim, svetskim ratom, prvim svetskimi u istoriji. Beogradski književnik Andra Gavrilović, profesor na Velikoj školi, ministar i obrenovićevsko — karađorđevićevska ulizica, sastavio Je (1901—1904) najobimniju, najdeblju knjigu u srpskom narodu: Znameniti Srbi XIX veka. U nju su stali portreti 08 vclikana iz Srbije, 16 iz Crne Gore, 15 iz Bosne i Hercegovine, 19 iz DalmaciJe ("sa Dubrovnikom, Bokom i Primorjem”), pet sa Kosova i iz Makedonije, a iz Vojvodine – 79 znamenitil

“Srba. Pa se profesor Gavrilo-

ViĆ ı izvinjavao Čitateljstvu: "Vojvodina·je za većinu decenija XIX veka bila predstavnik kulturnop rada maŠep: Naš Novi Sad, dakle, u vremenu svog najvećeg buJanja, kad su ga podizale neumorne Zanatlije, škrte gazde, lukavi trgovci ı galantni dobrotvori. zidali u najgorim panonskim ritovima ı močvarama, baš tamo "na uglu gde Zlatna greda preseca sokak Hlebarski", kako je pevao Žarko Vasiljević, slikan ı kad se Dunav izlivao do današnjeg Hotela "Putnik" i prekrivao ovovremeni Dunayvski park, a graždanin slobodne kraljevske varoši novosadske tri koraka dalje, pored Miletićeve bronzane pesnice, Žurio u Žitaonicu, "Platoneum", Maticu našu srpsku, Srpsko narodno poZorište, ili tek da pretplati decu na "Golub", "Neven" i "Spomenak", a sebi kupi nepomirljive dnevne novine "Branik" ili "Zastavu".

Ili da samo zavirne u kafane: "Kod kamile", "Kod sokola” ili "Kod bele lađe", gde se za Jednim stolom mogao maći sav tadašnji pesnički i spisateljski, umetnički i politički Pamas ili Olimp srpski: Jovan Jovanović – Zmaj, Laza Koštić, Jakov Ignjatović, Svetozar Milctić, Jovan Dorđević, Kosta Trifković, Novak Radonić, Đorde Rajković, Jaša Tomić, pa ı Dura Jakšić ili prebegp iz Srbije Svetozar Marković...

Novi Sad kad je bio veći nego ikad. ıli je bar svet bio Inatrlju.

Nemam ja ništa s njom:

HELINA MIHIC

Banaćani lete u nebo: STEVA POPOV

Velika Mo: | MONIKA SELES

NE FALI NAM NI ·SAD NISTA

Onda su se naša lica približila velikom ekranu, na planu smo videli samo plevu koja ıgra, kako to već biva kad nam u goste dođe prezent, vreme sadašnje. Lenji ı tromi umovi uvek su više voleli istoriju. Tamo je lakše, tamo je sve tako lepo objašnjeno, poređano... nepomično, mrtvo. Tamo se ništa više ne može desiti, ništa dodati ni oduzeti. To tako smiruje, ti zagrobni inventari. Lako je zakukati za*Mikom, još lakše za Lazom i Zmajem, mogli bismo tako i do Tolstoja (njihovog savremenika, uostalom), pa do Sekspira, Dantea, Homera... Treba li, onda, da svisnem što misam Lepu Jelenu, il Kleopatru, ljubio? Mi imamo Novi Sad — sad, pa ako nešto s njim, ili s nama (što će izgleda češće biti slučaj) nije u redu — iz te kože nikud. Kud bi nas odvelo ako pomislimo da se u OVOMI gradu nije desilo ništa još otkako Je 1890. Jaša Tomić iz ljubomore zaklao Mišu Diniutrijevića, ili otkako sc Ajuštaji: ovde, u Kisačkoj ulici, žeciio? Nije ovo grad za srednje poduhvate, styoren samo Za Život ı ljubav. 1 sigurne karijere. bez trzavica ı iskušenja. | ovde se, kao i svuda, mogu muatcrijalizovau velike idcjc, ako ih ima. Aleksandar Tišma sigurmo zna, Rao što to znaju ı Voja

Despotov. ı Lacika Vegel, ı Balašević i svi ostali moji sugrađani — odabrani, da je Stagira, Aristotelova Stagira, bila stotinak puta manja od našeg grada. I nije. izgleda, smetalo.

Ovaj naš grad, uvek sam govorio, kao 1 ceo svet, uOStalom, biće kompletan onome ko Je ı sam kompletan. Pa budimo, dakle, ko može, kompletni i u Novom Sadu.

Od svega ostalog, dok pred očima igra pleva "trenutnih okolnosti”, branićemo se humorom. Srednjoeyvropskim, češkim, hašekovskim, hrabalovskim... Pa nismo li za samo pola decenije od petnaestog postali drugi po veličini grad u državi? Cak ı ako ne računamo ove desetine iljada izgnanika. Polovina mojih sugrađana je proputovala sveta ı ne mrdaJući ız kuće: ulice su im menjale imena, prekrštavala su se naselja, kvartovi, mesne zajednice. I sam sam jedne noći zaspao na Novom naselju; u Ulici Caki Lajoša, a probudio se na Bistrici, na Bulevaru Slobodana Jlovanovića, velikog srpskog istoričara, književnika ı državnika. Od ulice do bulevara za Jednu noć. Bio jc to fantastičan san, gotovo da je dostigao našu Javu. Drugdc bi za takav korak (unapred, u budućnost. dakako) inorao mesecima, ako ne ı godinama, da slušaš nepodnošljivu larmu gradevinskih mašina.

Nije li ovako lepše, ı komifornije?