Svet

mene zvao ’keva’. Nakon toga smo oboje počeli da ga udaramo kako sam već opisala."

NEPRISTOJNO "NABACIVANJE"

Boško Ristić je sudu isjiričao malo drugačiju priču. Naime. "Corba" je izjavio da je tog dana došlo do svađe između Jelisavete Pevič i Velimira Marcikića. Navodno je pokojni Marcikić predlagao Jelisaveti da imaju polni odnos, da joj je dobacivao, a da se ona "uvređena" ustremila na sirotog čoveka i počela da ga bije. Boško je, navodno, hteo da spreči tuču. pokušavao je da ih razdvoji ali, kako u tome nije uspeo, udario je pesnicom Velimira Marcikića koji se srušio od udarca. Prema iskazu Boška Ristića, tada su on i Jelisaveta "zajedničkim snagama" počeli da šutiraju i tuku nesrećnika po čitavom teiu. Ističe da nisu imali nameru da ga übiju. Iz obdukcionog zapisnika lekara, veštaka sudske medicine, dr Draškovića. utvrđeno je da je "smrt pokojnog Velimira Marcikića nasilna i da je nastupila usled povrede grudnog koša i piuća. Povrede grudnog koša su nastale serijskim prelomima rebara i nagnječenjem pluća, a u sklopu povrede đvanaestog rebra sa desne strane, nastala je povreda žučne kese. Sve ove povrede nastale su za života i nastale su pod dejstvom zamahnutog. tupog. tvrdog rđehaničkog oruđa. po mehanizmu čemu su udarci ;iogamaTtidarci rukama podobna sređstva za nastanak tih povreda, a prelom grudne kosti je mogao nastati pritiskom, po mehanizmu, kako ističe Jelisaveta Pević u svojoj odbram (sedanje i skakanje po grudima Velimira Marcikića)". Iz nalaza veštaka neuropsihijatra jasno je da su okrivljeni u vreme izvršenja krivičnog deia bili u stanju da shvate značaj svog da “upravljaju svojim-postupcima.

UMRO PRED VRATIMA Цј|ј SVO.G STANA Д

Optuženi Jelisaveta Pević - Tajson i Boško Ristić - Čorba proglašeni su krivima što su dana 12.8.1996. naneli teške i po život opasne teiesne povrede Velimim Marcikiću od kojih je i preminuo idućeg dana u jutarnjim časovima ispred svog stana u Daničićevoj uiici u Novom Sadu. Okrivljeni su izvršili krivično delo teške telesne povrede iz člana 53, stav 3, u vezi stava 2 i 1 KZ RS, pa im je sud izrekao jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od pet godina. Jelisaveta Pević Tajson u potpunosti je priznala izvršenje krivičnog dela, uz napomenu da je bila pod blagim dejstvom alkohola i revoltirana nepristojnim udvaranjem. Jeiisaveta i Boško su do srnrti prebijali pokojnog Velimira Marcikića na veoma brutalan način. Njihova izjava u funkciji odbrane, da nisu imali namem da ga übiju, slabo je opravdanje za ovako nečovečne postupke. "Tajsonka" i "Čorba" pred sobom imaju pet dugih godina, koje će, nadamo se, biti dovoijne da ih podstaknu na razmišljanje i eventualno kajanje.

PODGORICA: MISTERIOZNO UBISTVO TAKSISTE

Piše: Vesna Čađenović

virepo übištvo podgoričkog taksiste Mihaila Ivanovića koji je übijen u svom taksiju ■■апшшшвмЈ hicein u potiljak a zatim bačen na sniet- ■ lište izazvalo je zaprepašćenje i nevericu među građanima koji su ovog šezdesetogodišnjaka poznavali kao mirnog i povučenog čoveka uvek spremnog da drugom pomogne. Radnici gradske čistoće su prvi, u ranim jutarnjim satima, 9. decembra pronašli njegovo beživotno telo pored puta, na samorn ulazu u ovu najveću deponiju smeća u gradu, svega stotinak metara udaljenu od stražarske kućice koja se tu rialazi. . Odmah su obavestili policiju. Istdga dana, okp dvariaest časova, tri kilometra da< Ije od mesta gde je pronadeno Ivanovićevo telp radnići MUP-a našli su njegov taksi . ' parkiran pored puta. Nakolima su bila upaljena svetla a staklo na zadnjim vratimabi-' : lojespuštehodopdla.Ukolima je još pronadena čaura najverovatnije bd metka kojim je usmrćen, ana prednjem.sedištu-dp vozača.bila . je lokva kn/i. : Šta je motiv ovog zločina za sada se još uvek pouzdano nezna, jer je Ivanović bio poznat kao čestit čovek. lako je ođ übistva prošlo već desetak dana, za übicom se još traga pa mriogi č; strahuju da seni ovoga puta kao ni nekoliko puta ranije ?; rieće šaznati ko je počinilac zfcčina. U porodici Ivanović tuga i - nespokoj. Mjhailpva braća Brario i Bdro kažu da rie mogu da veruju da je Mihailo •; übijen. „Bio jetih i riije .se mnogo družio saljudima. Nije bio oženjeri i svu svoju Ijubau i pažriju prenosio je ha našudjecu. Nasčetiri brata živimo tukuća do kuće i svaki dan smo zajedno. Nezriam da se Mihailo ikad nekom zamjerio ili da je bio u svađi sa nekim, a o nekakvim sumnjivim rabo?.: tariia ne može biti ni govora”, kaže Boro i posle kraćeg ćutanja nastavlja: ~Ne mogu da nađem mira ni ja niti naša porodica. Razmišljam zašto bi to neko uradio. To može biti samo > neko ko nije poznavao Mihu, tako smo ga zvali jer mu je nadimak bio Miho buha’? Љ ~U nedjelju smo dokasno imali goste pa se nijes.mo začudili što ga nema kod nas jer bn nije volio da smeta. Tb veče kad je übijen krenuo je.od kuća oko cetiri . sata popodne. Još smo se dogovorili da sjutradan dođe na ručak jer je volio, što se kaže,kašikom da pojede. Sjutradan je došla milicija”, kroz suze kaže snaha Milodarka.

"JEDAN ČOViJEK NIJE MOGAODA GA SAVLADA!" Mihailo je najverovatnije, bar po onome što se do sada moglo saznati,ubijen u nedelju oko 20 časova. Übi: ca koji je. po svemu sudeći, seo na zadnje Sedište njego Vog taksija prvo je pucao u njega, a zatim je seo na njegovo sedište i nastavio da vozi ka deponiji. Tu je, plašeći se da ga stražar u čijoj je kućici svetlo bilo upaIjeno ne vidi izvukao njegovo telo i ostavio ga tik pored puta, a zatim kola odvezao kod Katedrale i tu ih parkirao. Taj deo je inače nenaseljen, pa je übica lako niogao da pobegne. „Naš brat je bio jak čovek, u snazi, i ne vjerujem da je jedan čovijek mogao da ga savlada. On se ranije pom'alo bavio sportom, a nije bio nimalo plašljiv. Bio je oprezan i pedantan”, kaže Mihailov brat Brano. ~Mijoš ništa ne znamo. Priča se da je viđen na trgu oko sedam sati a neki opet tvrde da je oko sedam viđen na željezničkoj staniči. Juče mi je jedan njegov ko: lega kazao da je vidio njegov auto sa upaljenim svjetlima parkiran oko osam sati u naselju Konik. Ono što sigurno znamo, T jeste da je jedna djevojka vidjela auto na istom mjestu gdje je sjutradan nađen oko devej sati u nedjelju naveče. Sto se te večeri dešavalo i ko je übio Mihaila, muči sve nas. Bilo ■bi nam, vjerujte, lakše da !

■ - -- - ? ■- saznamo ko je to uradio. Ja mogu da ponovim samo ono što je i moj brat Boro već kazao da naš brat nije nikome ’vodu mutio' i da se nije bavio nikakvim mutnim poslovima. U njegovom džepu od jakne pronađena je nekakva ceduljicg na kojoj je pisalo tetka Cana ili kuma Rada a pored toga suma od 100 ili 150 maraka. Vjerovatno mu je to neko dugovao ali to je bežnačajna suma. Znamoda nije tih dana ništa planirao da kupuje niti da je ša sobpm imao veče količine novca. Jedino što je imao jeste taj ’mercedes’ koji je žaista dobari koga je on sa Velikom pažnjom održavao, pa je übica možda pomislio da ima novaca. Ranije je radio u Geodetskom zavodu, zatim kao takšista. Nije se ni tamo grabio za posao. Kako nije bio ozenjen, znao je često da kolegamaustupi da oni odrade njegovu vožnju jer mu, kako je govorio, ’djeca ne plaču doma’. U januaru je trebalo da napuni 60 godina i već je razmišljao o penziji ali eto ne dočeka je”, setno govorißrano. KOLONAOD 200TAKSIJANA SAHRANI Mihailo Ivanović je šahranjen dva dana posle übistva, kolona pd 200 taksi-vozila na čijirn šu se retrovizorima tužno vijorili cmi florovi i liz zvuke sirena izrazilo je poslednju počast svom kolegi, a ■

MIHAILO IVANOVIĆ, podgorički taksista, übijen je hicem u potiijak, a njegovo beživotno telo pronađeno je pored puta, na samom ulazu u najveću deponiju crnogorske prestonice. Kao i u seriji übistava beogradskih taksista, i ovaj zločin ostao je - nerasvetljen

ujedno i revolt-žbog onoga što/sedesilo. „Mihailo je bio pedantah, uredan, uvek Ijubazan sa mušterijama. Kao tak- ; sistaradioje osamgodinaa od toga sedam je bio ćlan ’Zelenog taksija’. Bio je po godinama jedan od / najstarijih među nama. Dokazao se u svom radu ауа- < žio je za dobrog i časnog čovjeka. Ovo što se njemu desilo moglo se i bilo kom od nas desiti, jer, na ža- ; I ost, mi u zeleriom taksiju nemamo nikakve mogućnosti da zaštitimo svoje kolege”, kaže Slobodan Bastać, predsednik uđruže- nja zelenih taksija. „Miha je to veče, kako nam je kazao jedan naš kolega sa ove stanice, krenuo oko sedam sati. Dan ranije rekao je da treba da plati porez, pa pretpostavljamo da je , možda taj novac imao kod sebe ali i to je jako mala suma. Pet stotina dinara najviše. Ma, treba reći da je Mihailo bio, jednostavno, pošten čovjek”, kaže taksista Miiorad Savović, „Svi smo potreseni njegovom smrću, a krivac treba da bude što prije pronađen”. . Koliko vredi Ijudski život i da li je Mihailo Ivanović übijen zbog šake dinara, znaće, se tek kada krivac bude pronađen ali u vreme kada übistva postaju deo svakodnevnice nije isključeno da krivca .neće stići zaslužena kazna. U tom slučaju i ovo übistvo bilo bi jedno u seriji nerasvefljenih, kakvih ima sve više. • .

46

"TAJSONKA" ÜBIJAŽRTVU

6. 1. 1997. Svet