Svetlost : ilustrovan mesečni časopis : organ Društva za školsku higijenu i narodno prosvećivanje

250 - ОВЕТЛОСТ БР. 7—8.

Тако ето мисли и говори о нашем језику учени Чех Јиречек. А шта ми о своме језику мислимо Ми о своме језику не мислимо ништа. И наши најученији људи мисле, да се све друго мора учити, а само да се не мора учити српски језик, нити да се мора што о њему мислити. Да онако погрешно напише ко што на немачкоме језику, или на францускоме, сви би гракнули на њега, зашто пише на језику који не зна. И тако ма на којем другом језику да се пише, мора се писати правилно, само на српскоме може писати како ко хоће. На свима странама завладала у нас анархија, па и у језику. А та анархија није плод прекомерног рада, примерног реда и жеље за усавршавањем, него је плод нехатости, лености и чувеног у нас мурдарлука. И у томе предњачи у нас интелигенција.

Како човека душа да не заболи гледајући, како лакомислено упропашћујмо злато од језика, какав је наш српски. Срамота је велика што неки, да би прикрили своје незнање у језику, проглашују га за начело. __Не држе они ништа на правила. А који језик у свету постоји без правила Први је задатак наше интелигенције да свој језик учи и дан и ноћ.

У Немаца, у Француза, па и у свију културних народа не може се, ни замислити да може бити књижевник, који не би добро знао језик на којем пише. А знање се тече трудом и учењем. Сви се народи труде, да би што научили, само ми гледамо како би олако дошли до знања. У других се народа труд цени високо, а ми се поносимо кад дођемо до чега без муке и зноја. Џа таки смо и у језику.

Српске су народне умотворине жива згода да се позна дух језика нашег, и да се развије осећај за језик. А ко позна дух нашега језика, и развије осећај за њега, тога не може збунити туђ језик и навести да греши.

Наша интелигенција греши што се труди и на српекоме језику по нешто да каже онако како је казано на туђем језику, особито на немачкоме. А сваки језик има своју природу. Немачки је језик искварен многим апстракцијама. Те апстракције нису лепоте, него су ругобе. И те ругобе преносимо ми у свој језик, мучећи се да не може већма бити. А ни на крај памети нам није, да су те ругобе у нашем језику куд-и-камо веће. Тако ву већ почели неки да пишу: школетво, учитељство и др.

Кад се део свет диви нашим народним умотворинама, ми треба и да се дивимо и да се користимо. Не може се боље развијати ни крепити осећај за језик наш, него проучавањем наших народних умотворина. Интелигенцији је нашој задатак да предњачи у гајењу језика, а не у кварењу.

ПА.

Други интернационални конгрес за народно просвећивање и васпитање (од 18—22 септ. 1908 по ст.) — у Паризу. — Господине, Француска Лига за народно просвећивање има част позвати Вас на други међународни конгрес народнога просвећивања и васпитања којијеу неколико продужење трвога конгреса истога задатка и имена, тј. онога од септембра 1906 у

Милану (Италија) и на коме је било више од 500 изасланика разних.

земаља.

Овај конгрес долави баш онда кад треба, пошто сви цивилизовани народи који су се, колико толико, старали о својим школама, те се сада брину и о ономе шта треба деци пошто севрше основну школу. Наступила,