Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

148 ЗОВАН СКЕРЛИЋ

бројним дружинама, које ничу поступно све нове и нове“. Он њене чланове броји на милионе, и држи да није далеко час када ће оно „ступити у одсудан бој с капиталом који влада“, и социјална револуција тада биће свршен чин!

После 1872 године Марковић се знатно разхладио у својој вери у Интернационалу. Она се ни из близа није показала тако чврсто организована и тако моћна као што су мислили и пријатељи и непријатељи њени. Од првога часа, — остављајући на страну опозицију фуриериста и позитивиста — јавиле су се у њој борбе између присталица Прудона и Маркса, а од 1871 између бакуниста и марксиста. Од 1872 године Бакунин је окупио око себе све Марксове противнике, и у кругу Интернационале отпочиње оштра борба између централистичког социјализма Марксовог и федералистичког анархизма Бакуниновог, између оних који су хтели предати сву власт у покрету Главном Одбору у Лондону и оних који су хтели аутономију националних и локалних организација. На конгресу у Хагу 1872 године Бакунин буде искључен из Интернационале, али у својој Јурској Федерацији он прикупља већи део социјалиста латинских земаља. Обе социјалистичке организације троше сву снагу у међусобним борбама, и немоћно умиру. 1873 седиште Главнога Одбора Интернационале пренето је у Њу-Јорк, где се она нечујно и угасила. Септембра 1874 Енгелс је писао: „стара Интернационала је сасвим свршила и престала је постојати“. И пре великог расцепа, Интернационала је имала тако мале стварне моћи, да једино што је могла учинити за време париске Комуне, то је што је пуштала теоријске манифесте, ремек-дела Марксове логике и'материјалистичког објашњавања социјалних борби, али без икаквог практичног дејства.

Марковић је видео ту немоћ Интернационале, и изгубио веру да ће Међународно Удружење Радника за кратко време бити господар судбине света. Но оно што га је највише разхладило, то је, што је после не-

З

ла нат