Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ Ш5о

господа, бечки чифути и београдски новинари...“ „Поткупљени новинари и књижевници“, „продана журналистика“, сви они очевидно „имају две мере којим мере светске догађаје. Једном мере владарска дела, њихове битке, пљачке, насиља и т. д., а другом мере народне устанке и оне крваве последице, које сваки устанак као и сваки рат собом доноси“. Марковић износи дубоке социјалне узроке народних устанака у опште, приказује право стање Комуне, брани побеђене од неправедних оптужаба, слика свирепости победилаца, и полемише са домаћим реакционарима, који прижељкују у маломе оно што су њихови једномишљеници у Француској извели у великоме. Пад Комуне дао је Марковићу прилике да напише неколико јаких чланака, али у исти мах он га је утврдио у његову мишљењу да од револуција нема велике користи и да дан социјалне ликвидације није тако близу као што је он у једном тренутку помишљао.

Када се каже да је Марковић био ушао у идеје Интернационале, потребно је прецизовати, јер се у Интернационали отимале о превласт идеје и Маркса, и Прудона, и Бакунина. Како је Марковић мислио о Бакунину, видело се приликом његова учешћа на српском социјалистичком конгресу у Цириху. За Прудона Марковић није много марио. Ценећи га лично, он га у опште и није убрајао у социјалисте, и у једном писму Живојину Жујовићу, писаном 4 јануара 1870, називао га је „најдаровитијим најпоштенијим и најрадикалнијим противником свију социјалистичких и комунистичких теорија.“ Марковић је био и остао у званичним идејама Интернационале, како их је Маркс формуловао и бранио против прудониста и бакуниста.

Са Марксом се он није могао упознати у Русији. Маркс у то доба код Руса је био врло мало познат. Комунљетимки Манифест преведен је на руски 1870, Капитал 1872, и Зибер је почео популаризовати марксизам тек после 1877 године. Марковић се упознао са Марксом тек у Швајцарској, и први пут га помиње у једном писму