Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

156 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

приватна својина и да се замени државном, и та им је једна догма довољна као мухамеданцу „алах ил алах“, па да одма постане сваки војник пророков. А за остварење тог начела они мисле да могу згазити и појмове и навике и саме материјалне интересе масе малих сопственика“. Марксове теорије нису за земље неиндустријске, где класне разлике нису тако велике, или се тек почињу оцртавати, као што је случај у Србији, и марксистичка теорија „не даје никакве позитивне основе за решење друштвеног питања код нас.“ Зато, социјализам у Србији треба да се ослони на руски социјализам, нарочито на Чернишевског, који ставља питање на шире земљиште, схвата социјалну борбу не само као борбу између пролетера и капиталиста, но као борбу између „корисног и некорисног рада“, и води врло много рачуна о ситним сопственицима, занатлијама и сељацима. Марковићу се не допада узак класински, раднички егоизам који приповедају марксисти, и љути се на аустријски социјалистички орган Уош зте, „где пишу овејани Марксовци“, који као утопије напада уништење стајаће војске и бирократије, јер би услед тога много радне снаге било на пијаци, и наднице би неминовно пале. У својим идејама етичког и идеалистичког социјализма, Марковић се буни против сувог, искључивог и материјалистичког марксизма, који ове своди на интересе и себичне рачуне, као што га буни догматизам марксиста, који све своди на једну једину идеју.

Ту целу своју интимну мисао о марксизму он је казивао у писмима, али и у јавности, чак у првом, социјалистичком делу своје делатности, он није био за искључиво марксистичко схватање социјалне борбе. Марксовим економним идејама он одриче сваку општу вредност. Излажуни Марксове идеје, он им чини једну, али крупну замерку. Али та „мана Марксовог закона о друштвеном развитку“ основна је у целом систему, и без ње марксизам није марксизам. „Развитак капиталистичког друштва јесте заиста фактичка историја западног друштва; и закони, што су тамо постављени, као закони економског раз-