Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

160 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

тиву њега, наводећи да скреће пажњу и слаби револуционарну енергију пролетаријата.“

Али начело кооперације је било тако јако, да је Комуна 1871 намеравала да радничким удружењима и кооперативама преда фабрике које су фабриканти напустили, и да сва та удружења и кооперативе састави у једну конфедерацију. У Немачкој кооперативни покрет је још јачи. Од 1849 Шулце Делич проповеда коолерацију и за раднике и за малу буржоазију, на основу начела самопомоћи, без ослањања на државу, и шездесетих година тај покрет добива велике размере. Са социјалистичке, и моралне и практичне тачке гледишта таква кооперација, која је водила рачуна само о непосредним материјалним интересима, била је опасна, јер је од радника стварала мале грађане. Фердинанд Ласал започиње цео крсташки рат против такве кооперације коју сматра за једну буржоаску палијативу и прерушену филантропију, уверен да кооперативе без обилате државне помоћи не могу одолети у борби против капиталиста. Ради тога, казивао је он, потребно је да радници политички освоје државу, да данашња „полицијска држава“ постане радничка држава, и да она из својих средстава помаже кооперативе. Маркс у Интернационали заступао је мишљење да кооперативе не могу опстати без државне потпоре, и његова је идеја у изјави Интернационале из 1866, у којој се кооперативни покрет сматра као „једна од опруга преображаја данашњега друштва“, и тврди да ће будуће друштво бити „удружење слободних и једнаких произвођача“.

Марковић, који је и у Русији видео како социјалисти оснивају радничке кооперативе, био је убеђен да тако треба радити и у Србији. Само, чим је дошао, њему се јавило практично питање: с киме и за кога да оснива задруге» Немајући радника, он почиње посао са малом буржоазијом, са занатлијама. „Они пријатељи раднимког

1 Раш Боша: Жезтогте де годатвте ттатсалз, Ралћа, 1901. Р. 281. 2 Едсага Мићапа: Га Ретостате гослапеће апетатае. Рахј5, 1903. Р. 442—515.