Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

162 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

Кооперативни покрет, разлаже Марковић, треба да буде попуњен организацијом кредита. Удружење капитала у виду акционарских удружења потребно је, јер тако ће се доћи до индустрије, која значи остајање новца у земљи и стварање једне технички развијене радничке класе. Опасност је само што ће се тако створити „новчана аристокрација“, и са њом, као природна последица, пролетаријат, „а за тим и социјална револуција доћи ће неизбежно.“ Зато је дужност државе да учини све да се организује кредит у корист народа, ситних произвођача и на селу и у вароши. Окружне штедионице, предлагане 1871, биће „најаче и најбоље средство да се земљорадња усаврши и да се индустрија подигне.“ Те штедионице прикупиће новчана средства и даваће их индустријским и земљорадничким задругама, и тако ће се у исти мах решити два проблема, која су на Западу решена у негативном смислу: подићи ће се радиност и створити велика индустрија и велика пољска привреда, а у исти мах онемогућиће се социјална неједнакост и сиротиња, тако да ће национално и народно богатство бити једна иста ствар. На тај начин, комбинованим економским организацијама, потрошачким ипроизвођачким задругама, државним кредитом употребљеним на стварање кооперативне народне производње, решава се у Србији социјални проблем „на здравом народном темељу“, и рад и капитал неће бити разједињени и у супротности, но у једним истим рукама, у рукама целога народа. Тако Србија неће морати проћи кроз пакао капиталистичке производње, па да дође у рај социјалистичке производње.

Са економским радом у вароши Марковић није имао успеха. Занатлијске задруге су пропале, и једино што су занатлије, више из оног општег малобуржоаског незадовољства са стањем ствари но услед његове социјалистичке пропаганде, прилазили готово као класа политичком радикализму. Кредитне установе су се развијале на чисто буржоазном основу. Држава је остала полицијска и бирократска као што јеи била. Марковићу је још остајао сељачки сталеж.

Ћ | 4