Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 169

обезбедити и своју економску и националну независност, и неће бити бојазни „да ће нам странци заузети сву индустрију и све изворе богатства као што данас страхујемо у „слободној“ Србији.“ То је једини пут спасти се од опасне и црне „буржоазне цивилизације“ и створити „сјајну, ориђиналну српску цивилизацију“.

У тим својим антикапиталистичким и патријархалнокомунистичким идејама Марковић је ишао тако далеко да је био и против жељезница, које су, по речима једног сувременог писца, „најмоћнија полуга друштвенога преображаја“. Он се бојао да железнице не отворе врата страном капитализму и поруше стари задружни живот. Из тих разлога, поред осталих политичких и финансијских, била јен радикална странка осамдесетих година против грађења железница у Србији.

Практичан начин решења сељачког питања Марковићу је овако изгледао. Могло би се допуститн садање пропадање сељака и концентрација својине у руке зеленаша и богаташа. Али се могу сељаци, мали сопственици, пропагандом убедити у надмоћност задружног рада, и они ће својевољно одрећи се приватне својине и прихватити „производњу на основу сељачке својине“, остављајући срезу да врши „прикупљање распарчане земље у гомилу, уједињење рада и капитала и увођење савршеније производње“. Какав је задатак напредне омладине у томе правцуг 1874 године Јован Жујовић је предлагао да се манастирска имања претворе у произвођачке задруге. Марковић, у једном писму од 2 јануара 1875, одлучно је против тога предлога, и држи да треба обратити пажњу на проучавање сељака и сиротиње на селу, оценити да ли има „радног елемента за социјалистичке задруге“, не пасти понова у оне „теоријске и практичне грешке“ у које се пало 1871 приликом оснивања занатлијских задруга у Београду. У једном писму, он тај практични задатак поставља : „Наш је задатак не да уништимо капиталистичко газдинство, које у ствари не постоји, већ да малу патријархалну својину преобратимо у заједничку, и да тако

>=: