Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 15:

нално ослобођење. Католичка Шпанија постала је република. Интернационала је кренула успаване радничке масе, штрајкови у Француској и Белгији узимају незапамћене размере, револуционарна мисао у Русији захвата и школу и касарну, и у европској демократији, у којој су увек живеле успомене од 1830 и 1848, мисли се да је час куднуо, и да је револуција на прагу. Марковић, који је четири године провео у ужим круговима младих револуционара у Петрограду и у Цириху, делио је илузије свога доба и својих једномишљеника. У 1 броју Радника за 1872 он, са сасвим младићским оптимизмом, који су крваво угушење Комуне и блиски распад Интернационале тако свирепо демантовали, излаже повољне изгледе за социјалну револуцију у Европи. Народи су се данас „толико упознали и братимили“, а број бораца за ново друштво порастао је „до огромних размера“. У Енглеској радници су извојевали деветочасовни радни дан. Републикански покрет захвата целу Европу. „У Португалији сад се организује партија Интернационале, у Шпанији је Интернационала издржала победу у Скупштини“. У Италији се на ноге диже „јака радничка партија“. У Русији револуција се спрема, а у Аустрији се јављају „знаци пробуђене свети“. Све то су „претече друштвеног преображаја“. „Народ долази све ближе својој цељи“. Гледајући тако некритички на стање ствари, он исто тако некритички усваја неколико погрешних идеја које су тада биле на цени код социјалиста. Зборске фразе он узима за научне истине. Он тврди да цивилизација није ништа учинила за раднике, и да што више има богаташа, све је већа сиротиња. („У економној радњи то је правило да од 10 један постане богат, а остали 9 иду у толико ниже у колико тај један иде више“). Он сасвим усваја данас у велико напуштени Ласалов „гвоздени закон“, који су и Чернишевски и Маркс донекле били прихватили, тврди да са развитком капитализма стање масе постаје све горе, и он је потпуно присталица познате „теорије пауперизације“ (Мегејепаипоз ћеопе). Та схватања изра-