Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

174 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

ђена су у доба када је стање радничке масе било очајно, када се по фабрикама радило по 16 и 18 часова дневно и када су наднице биле тако ниске да су радници у пуном смислу речи скапавали од глади.: Но од шездесетих година положај радничке класе стао се поправљати, некадашња физичка беда постала је само релативна социјална беда, и од 1890, од конгреса у Хале, немачки социјалисти су напустили теорију сталне пауперизације радничког сталежа, која иде упоредо са развитком капитализма.

У тим више агитаторским но научним идејама, које су онда сматране као саставни део социјализма, и биле (ептото свију социјалистичких беседа и манифеста, Марковић није веровао да се у оквиру капиталистичког друштва може ишта учинити за поправку стања радничког сталежа. И очекујући социјалну катаклизму, чудо социјалне револуције коју су још око 1870 предсказивали Маркс и Енгелс, он је презриво одбацивао сваку помисао на социјалне реформе. Енглеска аристократија, вели он, намерава да донесе неке бедне и ситне палијативне законе у корист радничког сталежа, али то она чини само зато да утиша народну срџбу и умири незадовољство које се јавило, да би тако продужила своје господовање и пљачкање народа. „Има ли штогод неморалније од ове основне побуде што покреће аристократију да „мудро“ и „поступно“ реформише државне установе“.“ Између буржоаске државе и радничке класе не може бити додирних тачака: „начело власти и начело рада не могу да се сложе.3 Заједно са Марксом, у чланку Друштвена и п0лилимчка борба у Европи, он закључује да ће само револуција пресећи Гордијев чвор социјалнога питања, и да ће сила бити бабица новога друштва.

Но Марковић није дуго остао у тим наивним идејама непомирљивог догматизма и вербалног револуцио-

1 ЕтЏе Уапдегуејде: Љез посег Фот ди гостапзте ттеттапотаћ. Ралв, 1898. Р. 4—6.

2 Радених, 1871, бр. 29.

8 Радник. 1872. бр. 27.