Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

176 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

пијског система, но свесно учествовање у историјској еволуцији друштва, која се врши пред нашим очима“.

Он одсудно устаје против оних апсолутних духова у социјализму који верују у системе, догме и формуле, и мисле „да се може за друштво створити нека стална, непокретна форма, па да се у њу људи ућушкају“. Акција треба да стоји над теоријом, и прилике опредељују правац и начин рада. „Животна питања народна износе се на решавање самим потребама народа, а не комбинацијама које ничу у главама појединаца. Нико не може прописати ред, којим се морају решавати народна питања“ У осуђивању револуционарне реторике и „лармаџијске револуције на хартији“, оне „тактике безтактичности“ како је данас назива Плеханов, Марковић је све више ишао једном умереном реформистичком социјализму, и говорио, сасвим опортунистички: „У политици #10 јест у животу, човек не може тражити оно што је апсолутно најбоље већ што је могуће најбоље“.“ И то гледиште се најзад свело на одлучан демократизам са програмом социјалних рефорама.

У његовом напуштању чистог социјалистичког програма има поступности. Прогласивши да су „крајња захтевања и утопија синоними“, он иде даље и говори јасније. Још онда када је у штампи ломио копља за Комуну, и када су му београдски реакционари прилепили име „комунца“, он истиче комунизам само као виши идеал коме треба тежити, али који се не да остварити, и пише: „Комунизам није могуће применшњи, јер није могуће довести људе да живе подпунце у онаким друштвима као што су хтели први проповедници комунизма. То је истина. Али комунизам је извео начела, на основу којих треба преображавати друштво и коме треба да тежи човечанство.“ Оно што он хоће то је „могући комунизам“, који може да иде споро и поступно, јер „за сваки

1 Радених, 1871, бр. 19 Зблиосење начелниг партија.

2 Целокупна дела, 11, 171. 8 Целокупна бела, ТУ, 79—80.