Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

180 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

боде подиже он, млађу генерацију прикупља нова странка која се од 1870 године стала груписати око њега.

24 децембра 1868 писао је Марковић из Петрограда своме пријатељу Љубомиру Белимарковићу: „По моме мишљењу треба да се организује радикална партија (само не онако ксо што је по мишљењу Др. Станојевића), итада да се отпочне борба противу свега што је устарело, — борба младог колена против старог“. И појам радикалан и радикализам има код њега сасвим особити значај. Он не схвата ту радикалну партију онако како се схватала у Европи, и како је схватио „доктор-радикалац“ Драгиша. Станојевић: као крајњу политичку демократију која тражи корените политичке и економне реформе, али не дирајући у основе приватне својине. Он схвата тај појам онако како се око 1870 године схватао у Русији: као крајњу револуционарну странку, са социјалистичким програмом, која зло засеца у корену, и тражи укидање приватне својине. За њега је „радикална српска партија“ она „која оће да оствари најнапреднија начела у српском народу“. Радикална странка Светозара Марковића из доба око 1869 није оно што је била радикална странка у Србији 1874—1875 и 1881; то је просто социјалистичка странка. Тек у последњим годинама свога рада Марковић ће у европском смислу говорити о „радикалној партији“, називајући је често и „народном партијом“, народном не у смислу народносном, националном, но у смислу народском, пучком.

Еволуирајући у идејама, он је еволуирао и у политичкој акцији, или боље рећи у политичкој акцији он је поправљао своје идеје. За две године практичнога рада „на терену“, он је видео да у земљи као што је тада била Србија не да се ништа озбиљно и трајно учинити са једним искључивим и уским програмом као што је био програм Интернационале, који је Маркс створио на основу

својих проучавања капиталистичког режима у Енглеској и

1 Одговор Др-у Владану Ђорђевићу, стр. 8.