Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 189

ких политичких рефорама. Цео његов практички раду добу од 1878 до 1875 године, своди се на борбу против бирократије и за увођење народне самоуправе. И он и његови другови у Крагујевцу су хватали везе са посланицима из народа, који су били незадовољни крутом државном управом, рђавом полицијом која је увек била рак-рана Србије, и злом вољом владе која није хтела ни да чује за општинску и окружну самоуправу. Око Марковићевог школског друга Адама Богосављевића окупило се око 40 посланика, махом са села, који су у Скупштини тражили и говорили оно што су писали Јавносш и Глас Јавности. То је била прва клица будуће радикалне странке, и људи у њој били су они који ће странку створити и водити је, Димитрије Катић, Ранко Тајсић, Милија Миловановић.

Они траже не само делимичне слободоумне и демократске реформе, као слободу штампе и слободу збора и удружења, смањивање чиновничких плата, но изилазе са радикалним захтевима за „уништење бирокрацке системе“, „подпуно преустројство државне управе у смислу општинске и окружне самоуправе“. ИМ у томе смислу, ти посланици подносе цео низ предлога: да се укину окружна начелства и жандармерија, да полицијска власт пређе на среске власти и окружне судове, да се да народу општинска самоуправа, и тако даље. Ослобођење је снажно подупирало ту скупштинску акцију, занемарајући готово све друго, проширујући њихов програм и новим захтевима: да се укине државни савет, да се послови духовних судова пренесу на грађанске судове. Само Ослобођење је овако писало о тој скупштинској акцији (1875, бр. 13): „Ова је опозиција поникла просто из пробуђене свести народа, који се досадањом практиком навикао да осећа мање оног глупог и штетног страхопоштовања спрам господе, и који је познавши своје природно и неоспорно право да сам собом и својом имовином располаже, окуражио се да у брк господи