Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 197

српско, него и србијанско национално осећање. Свакако, он је устајао против националне романтике либерала и све њихове фразеологије о „србскости“, и свом снагом борио се против теорије да треба одбацивати све што није „у духу народном“. „Ја велим, пише он у једном писму из 1868, да су и самовољни началници, капетани, пандури, кврге, батине, кундаци, топузи и сва она грозна тиранија у „духу народном“. Све су то последице нашег дугог робовања под Турцима, и оне су срасле са нама као вера у вештице и вампире и друге сујеверице, које су опште свим необразованим народима“. И он поставља тачан критеријум: „Само оно српско треба да се држи што је добро, а оно што је лоше треба га бацити, па ма по сто пута било „српско“.: „Реформе се баш с тога и предузимају да се униште неке рђаве стране „народнога духа“, и услови који помажу да се те стране развијају, а да остану само добре стране и да се сшворе нови услови, из којих ће се развити нове стране народнога духа, т.ј. нова убеђења, обичаји, установе, ит. д. Темељ је свима реформама знање — наука. А науке нема ни француске, ни енглеске, ни српске...“ Но поред свега тога, он хоће „народни правац“ у српском друштву и стварање „ориђиналне српске цивилизације“. Он напада оне које хоће српском народу да „кроје капу по туђинском калупу“.“ Он напада Ђорђа Малетића и Матију Бана који су служили свима реакцијама у Србији, као „пробисвета кумпанија“ и „ђубре туђинско на нашој земљи“. Он напада на Јована Хаџића и прве чиновнике српске пореклом из Угарске који су скренули Србију са њеног народног пута. И критикујући, у Јавносши 1874, скупштински рад, специјално Др Николу Крстића, он вели: „Србију су доста усрећавали правници и филозофи из шарош-патошке школе, али овом приликом су показали најпотпу-

1 Раденик, 1811, бр. 27. 4 Рад, 1874, стр. 888. 8 Целокуина дела, У, 54 105.