Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

198 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

није своју моралну пустоћу, своје грубо незнање, управо своју варварско-маџарску необразованост“.

Остављајући на страну његов манифест Српској Омладина из 1868, који је више омладински но социјалистички, већ у првим његовим чисто социјалистичким списима виде се националне идеје и преокупације. Пишући о лозанском конгресу Лиге за Мир и Слободу, 1869, он хвали њену одлуку да Источно Питање треба решити „у најширем смислу начела народне самоуправе“. То му изгледа „најумесније нешто од свега што је конгрес могао решити“, „најреалније од свију решења што их је овогодишњи конгрес донео“. У Раденику, у периоду социјалистичке пропаганде, он одлучно заступа идеју народнога ослобођења. Он има живо осећање националне солидарности, и пред једним дописом из Брчке пише: „Живот наше браће у Босни тако је близак и везан са судбом српскога народа у Босни, да га ми не можемо одвајати од нашег живота“. Почетком 1872 он пише: „Добит велика за нас је што мисао о јединству и ослобођењу српскога народа код свију српских синова постаје све неодољивија, а код независније и образованије класе све дубља и чистија...“3 У теоријском чланку Наш раднички програм“ он разлаже: „Слобода изнутра повлачи и слободу споља. По себи се разуме да онај који оће потпуну слободу, једнакост и братство људи, мора хтети и ослобођење од страних непријатеља. Сваки корак у том правцу, то је средство да се социјалисте приближе својој крајњој мети“.

Ослобођење српскога народа има да се изврши према два непријатеља, према Турској и према Аустрији. Турска у Европи је „владавина једне дивљачке ордије“. „Ако је за проповедање и ширење социјалистичких начела у Турској држави неопходно да се најаре уништи турска држава, онда је сасвим доследно да социјалисти раде пре

1 Раденик, 1811, бр. 2. 2 Радник, 1872, бр. 2. 8 Радник, 1812, бр. 51.