Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

202 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

кругови у Србији. Он полази од ове основне мисли: „Ослобођење једног народа од тираније другог народа само је један колут у ланцу других слобода“. Исто онако као што се Хервег бунио против немачког уједињења под Хохенцолернима, да немачке земље постану „један наковањ под једним чекићем“, тако и он неће да Србија игра улогу „Пруске Словенског Југа“, како је то писало полузванично Јединставо, нити да се ослобођење и уједињење сведе на једну владарску круну, једне касарне и једне канцеларије. Он јасно и тачно види нераздвојивост националне и народске еманципације, и не престаје борити се против схватања либерала, да треба напустити идеју о унутрашњом политичком и економском преображају Србије, док се не изврши национално уједињење. „Спољне ослобођење српског народа је саставни део унутарњег ослобођења. Оно се не може извршити без извесних унутрашњих рефорама, које би дале народу средстава материјално благостање и просвету — за ослобођење; опет све унутарње реформе у нашој земљи не могу се никако извести док се не изврши спољње ослобођење“.:

Он нарочито устаје противу династичног схватања српског ослобођења, не допушта да се виши и вечити интереси народни жртвују малим и пролазним „интересима једне породице“, и још у Српским Обмачама истиче „противност између ослобођења српског народа и увеличања броја поданика Обреновића.“ Исто тако он устаје противу империјалистичког схватања српског јединства, и тврди да нити је право нити је могућно у то јединство силом утерати Хрвате и Бугаре. Његово схватање је веће и шире. „Мисао српског јединства то је најреволуционарнија мисао што постоји на Балканском Полуострву од Стамбола до Беча. Та мисао садржи већ у себи: уништење Турске и Аустрије, престанак Србије и Црне Горе као самосталних кнежевина и преврат у целом политичком склопу српскога народа. Из делова ове две ца-

1 Ослобођење, 1875, бр. 1.