Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

б ЈОВАН СКЕРЛИЋ

таблу, ни чупање косе. А било је наставника који су после свега тога тражили да им се пољуби рука! „У мени се мути крв, прича Марковић, кад се сетим на то нечовечно поступање; и у то време, кадгод се свршавала та процедура, ја сам затварао уши и скривао главу под“ скамију; али већина мојих другова били су већ васпитани у духу наших учитеља, — они су налазили, да је кривљење сиромаха, кога су тукли, смешно“.

Неспособни наставници предавали су наставу сасвим механички, по старом методу „одавде довде“. Учило се на памет, папагајски се отпевала „лекција“, и у случају незнања вукле се батине. „У школи је један дан пролазио као и други: раван број који нису знали лекцију, раван број немирних; а исто тако батина и псовака“. У таквој школи, при таквој настави, створила се „провала између професора и ђака“, инат, леност, варање са једне стране, суровост и полицијска свирепост са друге стране. „Ђаци су се свуда старали да преваре професоре, а ови, да их ухвате па казне. Овај род војне суштествовао је у свима гимназијама и свима класама... услед тога место љубави развијало се у ђацима подличење, а у професорима тиранство. Мрзост на професора дете није могло да разликује од мрзости на науку коју је и предавао, — него је мрзило и на њу“. И када је свршио ЈУ разред гимназије, Светозар Марковић, један од „превасходних“ ђака школе са сведоџбом „отличан из свију“, отишао је на лепенички мост, и све школске књиге „искидао на комаде и бацио у воду“. Резултат свога четиргодишњег школовања у гимназији он је свео у ове речи: „наши професори су нас искварили и углупили..“ И те рђаве успомене на хуманистичку класичну гимназију, где се тежило образовању карактера и где се неговао морални идеализам, осећале су се у свим његовим доцнијим љутим нападима на мртви класицизам и на укочену формалистичку наставу у опште.

У то време једина цела седморазредна гимназија била је у Београду, и у јесен 1860 дође он у Београд.