Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

204 ЈОВАНСКЕРЛИЋ

има два излаза: „или ће Бугари остати непокренути, и у том случају ако Србија не падне у борби са Турцима, она ће отерати Бугаре у турске редове, и пре или после Бугари ће створити са Србима оно што су ови спремали њима“. Излажући другу могућност, Марковић је са проницљивошћу великог државника, казивао ове готово пророчке речи: „или ће та борба изазвати револуцију у Бугарској и ослобођење Бугара, и у том случају Србија неће бити господар ситуације на Балканском Полуострву, нити ће тада понићи „Велика Србија“...“!

Марковић прихвата идеје Светозара Милетића и Љубена Каравелова, прима оно што су балканским и доњодунавским народима саветовали Мацини и демократи у Лиги за Мир и Слободу: да на Југо-Истоку Европе треба стварати нову Швајцарску. „Сви услови за развитак српског народа говоре дакле за то, да је српском народу потребно савезно устројство, не државно јединство. Унутарњи развитак и спољњи политички услови гоне српски народ да као своју мету постави: ослобођење ч федерација, ч тао федерацију српско-бугарску не по народностамма, но по саварним пошребама. А ова федерација може се врло лако раширити у федерацију народа на балканском полџострву, и још даље ако се узму у рачун наши суседи преко Саве и Дунава. Федерација ова не оснива се на начелу народности но на личној слободи оних људи који ступају у савезну заједницу. Али тим самим начином ујамчава се и свачија народност, јер се тиме даје право и свакој народности да заузме самосталну групу у савезу“. И непосредни и практички национални програм Светозара Марковића своди се у формули на ово: „социјални преображсај изнулара, на основу народног сувереналпеа п опшлаинске самоуправе, револуција у Турској ч федерација на Балканском Полуострву.“

Том демократском и федералистичком програму не може се пребацити ни ненационалан ни непрактичан ка-

1 Рад, 1874, стр. 340—344.