Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

206 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

са романтичарством, и проповедник руских реалистичких књижевних схватања.

Он је одлучније и безобзирније рекао о болесном стању српске књижевности оно што су многи други, из самог омладинског и романтичарског круга, говорили са оградама и са подразумевањима.:

Још 1860 године Даница је осуђивала љубавно цвркутање српских песника: „Ми би радије у место ови славуја гледали по којег орлића или соколића, или простије рећи, много нам се чини кад између 13 песама не нађемо мање од десет љубавни и сентиментални песама. Зар српски песник нема каквог лепшег, вишег, свежијег осећања, које ће му песму из груди измамитир Зар ће довека да пева само љубавну чежњу, тихе уздисаје, бледи месец, росно цвеће, драгине очи» Зар српски песник да нема светије туге од растанка са драгом, зар да нема ватреније жеље од пољупца са њени усана!“ Исти лист, поводом отужних љубавних песама Милорада П. Шапчанина, вулгарно је писао: „где се ум на шајтов меће да би се што налик на осећање истерало, то је онанија душевна.“ Ватрослав Јагић, у Килгеотшки од 1866, оцењујући сувремену српску и хрватску поезију, вели: „Тко би веровао, да није цијела истина, да у очи тих знаменитих догађаја, који се на словенском југу приправљају, наши лирски пјесници ипак мало што друго и знаду и воле, него ли грлити и љубити, за драгом уздисати или је грудима притискати.“ У Машици за 1866, омладинац Тоша Недељковић удара на лажно трубадурство, извештачену сентименталност српске поезије, која је „огледало празнине, расејаности и бунцања.“ Уредник Машице Антоније Хаџић, 1869, пише да „нигда ваљада није вештачко песништво наше тако рђаво стајало као сада.“ У Србији за 1867 (бр. 52), поводом тврђења једног руског писца да Јужни Словени не знају „ништа друго да раде до само да пе-

1 Ј. Скерлић: Омладина џ њена књижевноста (1848—1871) стр. 420—422.