Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ 207

вају“, сарадник листа додаје: „Мени се чини да би много боље било оканути се стихотворства и латити се посла; ми смо и сувише певали на овом белом свету, певали смо и плакали пет стотина година; време је да се престане већ једанпут ; нисмо деца...“ И Живојин Жујовић и Љубен Каравелов, развијајући идеје руских реалиста, исто тако ударају на сувремену српску поезију.

И када се сабере све то, види се да је незадовољство са болесним стањем српске књивесности, нарочито поезије, било опште, у свима круговима, и да је Марковић одрешито и безобзирно рекао само оно што је цео свет мислио и осећао. У два кратка и одсечна чланка Певање м мапшљење (једна панорама из наше књижевности), који је изишао у Машици 1868 (бр. 32—84), и у „писму“ Реалносш у пбезији, које је донела Малимца 1870 (бр. 15), он је карактерисао сувремену поезију исто онако као и толики пре њега. За њега је она „бесплодна пустиња пуна чкаља и коприва“ „смеса из љубавних изјава, фантастичких сцена, празних фраза и смешних будалаштина“, и наши празни и бедни лиричари „Начинише од наших 2—9 журнала неки бесмислени „комплиментирбух“, а често и пошту за своје „липсбрифове“.“ Новеле и приповетке, не вреде ни мало више; то су „недоношчад“, без „онога што је главно“, без „истинског живота људског“. Једном речју, сувремена српска књижевност не ваља, са малим изузетцима, ништа не ваља. Њен правац је из основа погрешан, и она треба да крене другим, разумнијим, кориснијим, модернијим путем.

Марковић је показао сву духовну пустош и беду српске књижевности да би могао изложити своје позитивне идеје, да би указао пут којим треба ићи. Те идеје нису оригиналне, и као у економији и у политици он ћену књижевности проповедати идеје руских реформатора шездесетих година, специјално свога учитеља Чернишевског, и покушати да их уведе и примени у српску књижевност.

Чернишевски се много бавио питањима књижевне