Svetozar Marković. Njegov život, rad i ideje.

208 ЈОВАН СКЕРЛИЋ

теорије,“ и хтео да у руској књижевности игра ону улогу коју је у немачкој књижевности играо Лесинг, о коме је написао добру студију. Схватајући књижевност као један од најглавнијих израза духовнога живота, он јој у историјском животу приписује велику улогу. У његовим очима књижевност увек треба да буде онаква као што је била немачка књижевност од половине ХУШ до половине ХЈХ века и руска књижевност у Гогољево доба, увек у вези са друштвеним животом и покретач духовнога напретка. Естетика, она вербална и мртва естетика која се играла са речима и губила у празним формулама, естетика која је изишла из немачке метафизике, била је у његовим очима „мртва наука“, и он је енергично вршио њено сарањивање у руској књижевности.

Марковић усваја идеје Чернишевскога. „Омладини, која хоће да има здраве појмове о правом значењу уметности, писао је он, ја веома препоручујем дело Чернишевскога Естетическфа ошношена искуссшва хљ 059ставшаељности“.> Марковић као и Чернишевски, удара на метафизичку естетику и војује за реалистичку књижевност, која је израз живота и вођа у животу. У доба када се он школовао естетика је владала и у српским школама и у српској књижевности. На ђачкој клупи он је морао учити Малетићеве естетичке формуле, у роду ове: „Лепо је духом произведено и у спољашње вештаство положено преображење чувствено ограничене појаве за чист израз идеје“. У листовима су се водиле дуге препирке о „трагичној кривици“, и књижевни производи су мерени по параграфима естетике, сведене на скуп формула, рецепта и догмата.

1 Г. В. Плехановђ: Н. Г. Черноишевски Отдблљђ Ш. Лишералаџрнље вагљадии Н. Г. Чернфишевскаго, стр. 206—275.

2 Целокупна дела, П, 5. — Лешопис Малпице Сриске, 1874 — 1875, књ. 117, 118, у преводу В. Вујића, донео је превод тог списа. под насловом Естетички одношаји к природи, са „критичким“ примедбама Лазе Костића, у којима су идеје Чернишевскога обележене као „кусе појаве апесолутнога нихилизма“.